Položaj Hidrografija	Stanovništvo Priroda Istorija Stari zanati	Privreda

Orao belorepan
Haliaeetus albicilla

Taksonomija

Carstvo Animalia
Koleno Chordata
Razred Aves
Red Accipitriformes
Rod Accipitridae
Porodica Haliaeetus
Vrsta H. albicilla

Opšti opis

Orao belorepan ili štekavac (lat. Haliaeetus albicilla) najveći je orao Evrope, proporcionalno najkrupnijeg kljuna, impresivno širokih krila i smatra se najvećom grabljivicom među orlovima. Satima može jedriti na uzgonu toplijeg vazduha podsećajući na široku dasku. Jedina je vrsta roda Haliaeetus koja živi u Evropi. Površno perje na krilima mu je rašireno, glava i vrat su istegnuti, a pozadi ima kratki klinasti rep. Dugi su od 69 do 91 cm, a raspon krila im je između 182 i 238 cm. Ženka tezi od 4 do 6.9 kg i samim tim je dosta veća od mužjaka koji teži od 3 do 5.4 kg.

Rasprostranjenost

Rasprostranjen je od severne Evrope (zapadna Irska, obala Norveške) prema istočnoj i južnoj, preko zemalja bivšeg SSSR-a pa na istok sve do Kamčatke i Japana. Najveće popoulacije nastanjene su u Norveškoj i Rusiji. Nema ga u Portugalu, Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji. Ornitolozi razlikuju pet geografskih rasa od kojih je jedna dobro rasprostranjena u Severnoj Americi. Tamo su ga Amerikanci stavili i na svoj grb [bela glava i rep]. Orao belorepan se u Srbiji najčešće sreće u Vojvodini i to uz velike ravničarske reke bogate ribom, izuzimajući jedno gnezdo, južno od Save i Dunava se ne viđa.

Stanište

Najčešće se gnezdi u blizini velikih vodenih površina: mora, jezera, reka ili velikih ribnjaka. Gnezdo gradi visoko u krošnji drveća a najpogodnije su mirne, stare šume. Promer gnezda je do 180 cm, a kako ga godinama nadograđuje, može biti toliko i visoko. Literatura spominje da gradi gnezdo i na tlu. Ima jedno leglo. Tokom februara i marta na jajima naizmenično sede ženka i mužjak (ženka duže).

Ishrana

Njegova ishrana je odraz životnog prostora. Hrani se pticama močvaricama (patka, guska, labud, gnjurac, galeb, čaplja i dr.), sisarima do veličine zeca i lisice, kornjačama, zmijama i ribama do 8 kg težine. Često se hrani i leševima, najčešće uginulim ribama. Dnevno unosi 500-600 gr. hrane. Plen hvata snažnim kandžama, grubo ga očerupa i raskomada. Hranu brzo guta i skuplja, a kasnije je postepeno probavlja.

Razmnožavanje

Belorepi orao je polno zreo u četvroj ili petoj godini života. Bira partnera za čitav život, mada ako partner umre brzo je u stanju naći zamenu. Veza između para je stvorena kada se odabere stalno mesto života.Belorepani su mnogo raspevani pogotovo u sezoni parenja kada mužjak doziva ženku. Ovi pozivi na parenje mogu biti i u formi dueta jednog para. Ženka godišnje leže jedno do tri jajeta.

Odrastanje

Mladi orlići - čučavci, izležu se otvorenih očiju i ušiju, pokriveni zametnim paperjem koje u prvih nedelju dana zamene pravim paperjem. Nakon 70 dana, oko sredine meseca juna, počinju leteti. Primećeno je da jači mladunac baca slabijeg iz gnezda pre poletanja, verojatno zbog nedostatka hrane, jer mladi su veliki gladoši, puno jedu i najčešće su teži od roditelja. Nakon poletanja, mladunac se sledecih 28 dana vraća u gnezdo da ga roditelji hrane pre nego se potpuno osamostali. Mladi orao je nešto tamnijeg perja, bez karakterističnog belog repa. Tek kroz pet godina, kao znak polne zrelosti dobija beli rep, koji mu je nešto kraći nego pređašnji smeđii. Tada počinje tražiti ženku i graditi gnezdo.

Zaštita

Orao belorepan je veoma retka i ugrožena ptica. Uz odgovarajuću zaštitu nizinskih poplavnih područja i šuma preostalo bi dovoljno životnog prostora i mesta za njegovo gnežđenje. Tada bi se stvorili uslovi za naseljavanje novih parova. Zaštita ove vrste mogla bi povećati mogućnost opstanka i brojnim drugim biljnim i životinjskim vrstama. Fond za zaštitu ptica grabljivica pokreće hranilište u Pančevačkom ritu, koje treba posebno da pomogne mladim pticama da izguraju prve zime i poveća broj jedinki koje će dostići polnu zrelost da i same nastave vrstu. Članovi ovog udruženja već godinama nastoje da zaštite ovu retku vrstu ptica. Orao belorepan je indikator nezagađene sredine i prvi reaguje na povećanje otrova u staništu. Po tvrdnji ornitologa orao belorepan nema prirodne neprijatelje, ali ono na šta ukazuju iz ovog udruženja jesu ugrožavajući faktori koji prete istrebljenju belorepog orla na ovim prostorima. Među tim faktorima posebno se izdvajaju seča šuma, sezonski i neprilagođeni šumski radovi, otrovi, čovekova uznemiravanja, pa i poljioprivredni radovi.

Linkovi

Pripremila: Tijana Mešterović, IV-3

Orao belorepanHaliaeetus albicilla