Dugokljuni i ćubasti pupavac je sigurno jedna od najneobičnijih ptica naših krajeva. Prvi put smo ga videli pre više od tri decenije na sličici na kutiji šibica, potom i u filmu " Vuk samotnjak" u kome ga Slavko Štimac naziva 'pticom mičiguzom' - što se naprosto lako pamti. Ime pupavac je stekao oglašavanjem "pu-pu-pu", toliko karakterističnim da mu i naučni naziv Upupa epops otuda potiče. Ova ptica ima karakterističnu ćrnu ćubu na glavi. Porodica pupavca ima 89 vrsta. Jedna od njenih podfamilija su ptice nosoroga. Pupavca karakteriše dugačko telo, vrlo dugačak i blago zavijen kljun, kratke snažne noge, velika i široka, zaobljena krila i meko i rastresito perje koje se nalazi na glavi i produžuje u ćubu. Perje na gornjoj strani tela je sivkastožuto, na srednjem delu leđa, ramenima i krilima crno sa žuckastobelim poprečnim prugama, a na donjoj strani bledožuto kao ilovača. Kod ženke boje su malo mutniije nego kod mužjaka, a kod mladih ptica ćuba je kratka.
Pupavac živi u srednjoj i južnoj Evropi, zapadnoj Aziji i severnoj Africi. Kod nas dolazi kao selica, pa stiže poslednjih dana meseca marta pojedinačno ili u parovima i ostaje do kraja avgusta, a zatim porodica po porodica polako odlazi prema jugu. Najbolje mu odgovaraju predeli u kojima su oranice ili livade izmešane sa malim šumama ili u kojima se pojedinačno staro drveće nalazi usred polja. U južnoj Evropi rado se skita po vinogradima, a u Africi ga nalazimo u svakom selu, pa čak i used gradova. Tu nalazi sve što mu srce želi, ali ga hranom snabdeva čovek.
Najradije se naseljava u selima blizu stada goveda, mada ga u Africi srećemo i u gradovima, blizu njegovog glavnog hranitelja čoveka. Kod nas pupavac je veoma bojažljiv i uvek na oprezu, nastanjuje livade ili šume kao da je uvek na oprezu od moguce opasnosti.
Hrani se raznovrsnim insektima koje kupi sa zemlje, ili ih pomoću dugog kljuna izvlači iz jama, odnosno raskopa jamu da dođe do njih, balegama, muvama strvinarkama, larvama i drugim insektima koji se hrane izmetima, ali ne prezire ni skakavce, mrave, larve, gusenice...
Kljun mu je dobro sagrađen za hvatanje, ali da bi uhvaćeni plen progutao, mora prvo da ga baci uvis pa tek onda da ga uhvati. Ako želimo da odgajimo mlade pupavce moramo ih prvo vreme kljukati inače ce uginuti od gladi, budući da ne mogu da progutaju ono što uhvate pomoću kljuna. Tek kasnije savladaju ovu tehniku.
U Evropi najradije bira šuplje drvće da u njima pravi gnezdo ili ga smešta u rupe u zidu ili u neku pukotinu u steni koja dobro izgleda. Legla mu se sastoje od četri do sedam srazmerno malih jaja koja su na plavoljubičastoj- zelenoj ili žuckastoj podlozi posuta belim tačkicama, ali ponekad uopšte nemaju mrlja. Šesnaest dana leži pupavac na jajima, a ponekad njegovi mladi nepodnošljivo zaudaraju kada se izlegnu. Taj zadah treba da pripišemo tečnosti koju luče žlezde sa ženkine trtice i madih ptica koje još nisu sposobne da lete.
Upravo njihov miris je odbrambeno sredstvo od grabljivica, poznato je da mačke ne diraju mlade pupavce jer su neprijatnog mirisa. Njegov glavni hranitelj je zapravo njegov najveći neprijatelj, jer su pupavci, kad odrastu veoma ukusni, pa ih čovek rado jede.
"Ptice" - E. Tomas Giliard, Mladinska knjiga, Zagreb 1968.
Pripremila: Dragana Pajić IV-2