Visoka je oko jedan metar sa rasponom krila do 2 metra, a teži oko 3 kg. Perje im je crno sa ljubičastim, zelenim i bakrenim prelivima, dok su im grudi, stomak i donji deo krila i repa potpuno beli. U vreme parenja, kljun i noge im menjaju boju iz smeđe u izrazito crvenu. Kod mladih paperje ima smeđe-crnu boju, kljun i stopala su žuti dok su u gnezdu, ali posle prvog leta (oko 3. meseca) postaju krem ili ružicasti. Jednogodišnja ptica izgleda sasvim kao odrasla, ali ipak ima malo živopisnije boje. Ako se vidi u sumraku, moguće je da se pobrka sa belom rodom. Generalno, jako mali broj ljudi se može pohvaliti da je nekad video crnu rodu jer su jako stidljive i izbegavaju ljude.
Budući da se klone ljudi i da se retko glasaju, teško ih je primetiti. Ipak, moguće je videti otiske nogu u blatu pored reka, močvara i po njivama posle obilne kiše. Takođe, ukoliko se krećete šumom, možete primetiti velika gnezda u rašljama visokog drveća, ali ipak su mnogo poznatiji slučajevi da ih naprave blizu vrha drveta da bi bila nepristupačnija. Jedna zanimljivost: rode uopšte nemaju glasne žice pa se glasaju klepetanjem kljuna, ali crne rode umeju da pevaju.
Hrane se malim ribama, insektima i, ukoliko su u prilici da ih ulove, manjim glodarima- voluharicama i miševima. Hranu pronalaze u blatu i mulju i zato se nastanjuju u blizini močvara i manjih potoka. Ponekad se pojave na livadama, njivama i pašnjacima, naročito posle kiše. Na nogama imaju plovne kožice koje im pomažu da lakše nađu hranu dok gacaju po barama i blatu. Ukoliko u blizini gnezda nemaju dovoljno hrane, dnevno mogu preći i preko 30km da je nađu u vreme othranjivanja mladih
Iako je autohtona vrsta i kao takva izuzetno retka, može se naći na prostorima Gornjeg podunavlja. Dok su bele rode ptice sa sela i livada, crne se nastanjuju u neprohodnim i starim hrastovim šumama, gde je mala verovatnoća da će neko da naiđe, jer su ptice koje nikako ne prihvataju pomoć ljudi (za razliku od belih roda koje će rado prihvatiti pomoći pri građenju gnezda). Drvo na kom sviju svoje gnezdo je često blizu strmine što im omogućava lakši pristup lovištima. Najviše ih ima u blizini močvara gde se legu, zadržavaju i hrane.
Kada se jednom upare, mužjak i ženka ostaju u paru za celi život, što ponekad znači jako dugo - mogu da žive i preko 50god. Ženka snese (oko) 5 jaja, a inkubacija traje 28 do 30 dana u zavisnosti od klime i vremenskih prilika. Mužjak i ženka naizmenično sede na jajima. Tek izlegli mladi su čučavci (za raliku od npr. fazana koji su potrkušci) i nesposobni su za bilo kakvo kretanje i hranjenje. Roditelji im prvo hranu istresaju u kljun, a kad malo poodrastu, hranu im istresu u jedan deo gnezda i oni moraju prići tamo da bi jeli. Mladi su polno zreli tek posle 2. ili češće 3. godine života.
Kao i bele rode i one su selice, a prezimljavaju u centralnoj Africi (u Senegalu). Velik broj mladih tokom tog svog prvog leta ostaje u Africi, ali se još veći broj starijih svake godine tokom leta vraća u Evropu radi parenja. One dolaze pre belih roda i ostaju duže od njih, ponekad i do početka oktobra
Zaštićena je Zakonom o zaštiti prirode a međunarodno je zaštićena Bonskom i Bernskom konvencijom. Razlozi za ugroženost ove vrste su: uređivanje šuma, menjanje vodnog režima šuma, nestajanje močvarnih područja, propadanje šaranskih ribnjaka, lov i krivolov. Ukoliko je deo šume u blizini njenog gnezda previše prometan, otići će i na to mesto se više neće vratiti. Zato su pešaci, fotografi i preznatiželjni istraživači nepoželjni. Retka su vrsta čiji je broj konstantno opadao, ali u proteklih nekoliko godina stagnira.
Časopis "National Geographic Serbia" Mart 2009
Literatura:
Linkovi
Pripremila: Borić Tijana, IV-3