Položaj Hidrografija	Stanovništvo Priroda Istorija Stari zanati	Privreda

Gnjurac
Podicipediformes, Podicipedidae

Taksonomija

CARSTVO: Animalia
KOLENO: Chordata
RAZRED: Aves
RED: Podicipediformes
PORODICA: Podicipedidae

Gnjurci su red i porodica ptica. Poznate su dvadeset i dve vrste, od kojih su dve sigurno, a treća verovatno izumrle. U Evropi je svakako najpoznatija vrsta ovog reda i porodice ćubasti gnjurac.

Opšti opis

Gnjurci su porodica ptica koje rone i potpuno su vezani uz vodu. Laici ih ponekad smatraju patkama, ali oni uopšte nisu međusobno slični. Osim razlika u vanjskom izgledu, gnjurci "leže" dublje u vodi, jer njihov kostur ima manji pneumatizirajući efekt. Kosti gnjuraca nisu u jednakoj meri šuplje i ispunjene zrakom kao kod mnogih drugih ptica. Snažne noge su smeštene daleko prema zadnjem kraju tijela. One služe kao snažan pogon pri plivanju i ronjenju, ali i kao kormilo. Prsti im nisu, kao kod drugih vodenih ptica, povezani plivaćom kožicom, nego imaju rascepljene resaste kožne pločice. Tri prsta su okrenuta prema napred, a jedan prema natrag (anisodaktilija). Vrat im je srednje dugačak a glava umereno velika. Krila su im kratka, uska i šiljasta, a perje čvrsto priljubljeno. Kljun im je različitog oblika, kod nekih vrsta poput debelog šila ili kod drugih kao oštrica noža jer je spljošten, ali uvek vrlo tvrd i oštrih rubova.
Kod zaranjanja, ptice se snažno izbace prema naprijed tako da im pri tome ponekad celo telo izađe iz vode pre nego urone prvo glavom i vratom. Ovim "skokom" ptice ulaze u vodu pod vrlo kosim kutom i zaranjaju u veće dubine. Za vrijeme ronjenja, krila im ostaju priljubljena uz tijelo, a ne koriste ih, kao na primjer pingvini, za kretanje pod vodom. Jedan uron najčešće traje između 10 i 40 sekundi, pri čemu manje vrste rone kraće od većih. Tipično za gnjurce je, da mogu ostati pod vodom i do jedne minute, ali je izmereno i najduže vreme od tri minute. Zaranjaju uglavnom na dubinu od jednog do 4 metra, no nađeni su i gnjurci koji su se ulovili u ribarske mreže na dubini od 30 metara. Krećući se pod vodom vodoravno, mogu preroniti i velike udaljenosti.
Noge usađene daleko straga u telo su izvrsna prilagodba životu u vodi, ali su vrlo nespretne za kretanje po tlu. U pravilu, vodu napuštaju samo radi odmora i zbog gnezda. Gnjurci imaju problema i kod uzletanja. Radi podizanja relativno teškog tela u zrak, gnjurac dugo trči po vodi mašući krilima pre nego uzleti. Zbog toga gnjurci, kad su u opasnosti, rađe zarone i tako pobegnu, nego da pokušaju odletiti. Kad jednom uzlete, mogu prevaliti velike udaljenosti, pa su neke vrste selice, a tri vrste gnjuraca su izgubile sposobnost letenja. Sve tri vrste (Rollandia microptera, Podilymbus gigas i Podiceps taczabowskii) od kojih je jedna izumrla (Podiceps taczanowskii) žive odnosno živele su na jezerima južne Amerike. Te tri vrste nisu međusobno bliže srodne i imaju za letenje sposobne sestrinske vrste.
Meko, gusto perje im odbija vodu, a svi gnjurci imaju više od 20.000 pera. Tokom godine, dolazi do upadljive promjene perja. Venčano ruho obeležavaju sjajne boje na vratu i glavi, a pored toga oblikuju se i čuperci na glavi. Obično ruho je najčešće sivo i smeđe. Ne postoji izraženi polni dimorfizam. Mužjaci imaju ponekad nešto sjajnije boje, a u prosjeku su malo krupniji od ženki.
Dužina tiela im se kreće između 23 i 74 centimetra, a težina od 120 do 1500 grama. Postoje dva osnovna tipa: dugovrati gnjurci imaju duže, šiljaste kljunove i hrane se pre svega ribom, dok vrste koje se hrane insektima imaju kraće vratove i kljunove.

Rasprostranjenost i životni prostor

Gnjurci žive na svim kontinentima osim Antarktika, ali samo jedna vrsta, ušati gnjurac, živi severno od severnog polarnog kruga. Gnjurci, za razliku od nekih drugih vrsta, nisu osvojili ta područja. No, rasprostranjeni su i na udaljenim ostrvima, kao što su Madagaskar i Novi Zeland.
Sve vrste u vreme dizanja podmlatka žive na unutrašnjim vodama, pre svega na plitkim jezerima s peščanim dnom i onima gde nema strujanja vode, a vrlo retko i na sporo tekućim rijekama. Dvije vrste se ponekad gnezde i u mirnim morskim uvalama, no i to je vrlo retko. U Južnoj Americi su se neke vrste specijalizovale za visokogorska jezera u Andima, i legu se na visini do 4000 metara. Jedina vrsta koja je ponegde hemerofilna je ćubasti gnjurac.
Gnjurci koji žive u tropima i suptropima su uglavnom stanarice koje samo odlaze na susedna jezera. Vrste koje nastanjuju umjerena područja su delomične ili prave selice. Izvan vremena parenja i podizanja podmlatka, često ih se sreće u vrlo velikim skupinama, od oko 20.000 ćubastih na IJsselmeeru (Holandija) pa do oko 750.000 jedinki crnovratih gnjuraca na Mono Lakeu u Kaliforniji.

Oglašavanje

Oglašavanje gnjuraca se od vrste do vrste jako razlikuje. Neke vrste se oglašavaju s do dvanaest različitih glasova i vrlo su glasne, dok se druge gotovo uopće ne glasaju. Različite vrste oglašavanje koriste pre svega u vreme parenja, u opasnosti ili za izražavanje agresivnosti.
Za mnoge vrste je specifično oglašavanje u vreme parenja, kad žele na sebe privući pažnju drugog pola. Vrsta Aechmophorus occidentalis je čak razvila individualne razlike, svaka jedinka ima svoju, različitu dozivnu melodiju.

Način života

Gnjurci su uglavnom aktivni po danu, izuzetak mogu biti noći s vrlo snažnom mesečinom. Većina vrsta su samotnjaci, koji samo u vreme parenja i zajedničkog podizanja podmlatka tvore čvrste monogamne parove, ali neke vrste su u zimovalištima druželjubive.
Kako su na tlu vrlo teško pokretne i nespretne, gnezde se u neposrednoj blizini vode, a jaja s oko 3 do 6% težine odrasle ptice spadaju u manja. U jednoj sezoni mogu manje vrste imati tri, a veće jedno do dva legla. Mladunci se legu nakon 20 do 30 dana, a u ležanju na jajima kao i kasnijoj brizi o mladuncima sudeluju oba roditelja. Mladunci od prvog trenutka mogu samostalno plivati i roniti, ali zbog male telesne mase brzo gube toplinu, pa ih zato jedan od roditelja gotovo neprekidno nosi na leđima, dok drugi roni i donosi im hranu. Taj roditelj na čijim su leđima mladunci, za to vrijeme obično ne roni.
Mladunci, zavisno o vrsti, ostaju između 44 i 79 dana na roditeljskoj skrbi. Među mladuncima od prvog dana vlada konkurentska borba za hranu, u koju se roditelji ne mešaju. Posledica je često uginuće slabijih mladunaca. Verovatnoća da mladunac preživi prvih 20 dana života je između 40 i 60%.

Literatura

Velika enciklopedija životinja

Linkovi

Vikipedija

Pripremio: Marković Miloš, IV-1