Taksonomija
Kornjače (lat. Testudines) su gmizavci čije je telo zaštićeno čvrstim koštanim oklopom, kako sa leđne tako i sa trbušne strane, prekrivenim i rožnatim pločama. životinja u slučaju opasnosti u ovaj oklop uvlači glavu, noge i rep. Ovaj vid zaštite obezbedio je kornjačama preživljavanje opstanak tokom 200 miliona godina, koliko već žive na zemlji. U stvari, današnje kopnene kornjače umnogome liče na njihove davne pretke, koji su gmizali po zemlji dok je era dinosaura tek počinjala. Većina kornjača živi u toplijim krajevima sveta. Sunčeva toplota obezbeđuje da se njihova bela, okrugla jaja, položena u zemlju ili pesak izlegu. Kornjače se dele na: kopnene, slatkovodne i morske kornjače.
Sa izuzetkom polarnih područja, kornjače žive na svim kontinentima, u pustinjama, morima, rekama i močvarama, a najviše ih ima u području sa umerenom i tropskom klimom. Naročito su brojne vrste u Severnoj Americi i Jugoistočnoj Aziji.
Raspolažu snažnim "aparatom" za hranjenje koji se razvio od čeljusnih kostiju. Fosilne kornjače još imaju zube, ali su se tokom evolucije izgubili, a zamenjeni su preoblikovanim čeljustima. Kao i svi drugi gmizavci ni kornjače ne žvaću hranu nego njuškom otkidaju komade, pomažući pri tome prednjim udovima.
Kod vrsta koje žive u području umerene klime vreme parenja je u proleće i u jesen. Kod vrsta koje žive u tropskim i suptropskim područjima, vreme zavisi od vlažnosti vazduha. Nakon oplodnje, ženka ostaje plodna više godina, čime se može objasniti velika uspešnost kornjača kod naseljavanja novih životnih prostora. Polaganje jaja nastupa nekoliko nedelja nakon oplodnje, ili u umerenim klimatskim područjima, u proleće. Njihova jaja se svojim osobinama značajno razlikuju od vrste do vrste, i broj jaja je jako različit. Od samo tri jajeta kod jedne vrste, pa sve do više od 100 jaja kod morskih kornjača. polaganje jaja se vrši isključivo na kopnu. Kad ženka pronadje odgovarajuće mesto, iskopa rupu i u nju polaže jaja. Zatim zatrpava leglo zemljom ili biljnim materijalom. Kod skoro svih vrsta kornjača temperatura u leglu za vreme inkubacije odredjuje pol mladunca. Ta osobina se pokazala značajnom kod veštačkog uzgoja koji se sprovodi u cilju očuvanja pojedinih vrsta kornjača. Nakon što se izlegu iz jaja, mladunci ostaju u leglu dok u potpunosti ne potroše zalihe hrane iz jajeta. Na najsevernijoj granici raprostranjenosti kornjača, mladunci koji se izlegu u kasno leto i iznenadi ih rani početak zime, ostaju zakopani u leglu do proleća. Majke ne pružaju nikakvu pomoć u uzgoju mladunaca. Do polne zrelosti prolazi puno godina. polna zrelost kornjače ne zavisi od njene starosti nego od veličine.
Neprijatelji kornjača su različiti. Dok su legla, kao i tek izležene kornjače, bespomoćno izloženi na milost i nemilost čak rakovima i pticama, za ozbiljno ugrožavanje odrasle kornjače potreban je neko veliki i snažan kao krokodil. Kornjače ozbiljno ugrožavaju i ljudi. U nekim delovima sveta ljudi jedu morske ali i slatkovodne i kopnene kornjače. Kako se radi uglavnom o krivolovu, populacije se, zbog dugog sporog dostizanja polne zrelosti, sporo oporavljaju pa se neke vrste nalaze na ivici nestanka.
Kornjače vide jako dobro, a u mraku bolje nego ljudi. I bolje razlikuju boje od ljudi jer, kao i svi gmizavci imaju četiri receptora za vid. Kretanjem očnih jabučica postiže i prostorno i panoramsko vidno polje. Naročito im je izraženo čulo mirisa. Kad se vidi kornjaču kako izraženo "pumpa" vratom, to ne znači da je zaduvana od napora, nego da upravo "njuška" jer se njen organ mirisa nalazi u grlu. Mirisom raspoznaje jestivu hranu a i prepoznaje tlo u koje može zakopati svoja jaja. Kornjače nemaju spoljašnje uho. Ne čuju ni približno tako dobro kao ljudi. Umesto toga, osete duboke vibracije u svojoj okolini.
Literatura
Linkovi
Pripremio: Aleksandar Medić, IV-1