Ostrigar je poznata primorska vrsta ptice, koju lako uočavamo zbog njene veličine i kombinacije crnog i belog perja, zatim dugog, svetlo-narandžastog kljuna i ružičastih nogu. Tokom leta je naročito upadljiva bela boja na krilima. Mužjaci i ženke su izgledom slični, iako mužjaci imaju relativno kraće, deblje kljunove. Mladi imaju braon-crne gornje delove tela, sive noge i crn vrh kljuna. Glasaju se glasnim "pik-pik-pik" i visokim "pip". Raspon krila može da dosegne cak 83 cm, dok telo može da bude do 44 cm dugačko.
Ostrigari su vrsta koju smo ranije mogli da nađemo u priobalnim oblastima Britanije, ali su se tokom osamdesetih godina prošlog veka preselili u predele Škotske i severne Engleske. Tokom zime, ovim pticama se pridružuju ptice imigranti sa Islanda, Farskih Ostrva i iz Norveške. Na ostrigare takođe možemo da naiđemo i na obalama severne i zapadne Evrope, pomalo u mediteranskim predelima i delimično na obalama istočne Azije kao i na kopnu koje se nalazi između Kaspijskog mora i centralne Azije.
Estuari, kamenite, peskovite i blatnjave obale, ali i obale reka i jezera su okruženja u kojima isto mozemo da nađemo ove ptice.
Jak, zaravnjen kljun ovim pticama daje mogućnost otvaranja školjki, dagnji i drugih bivalvija koje ostale barske ptice ne mogu da otvaraju. Takođe se hrane i crvima, prilepcima i rakovima.
Gnezdo svijaju na zemlji, u drugoj polovini aprila, i u njega poležu između 2 i 4 jajeta krem boje sa braon tačkicama. Mužjak i ženka se smenjuju u čuvanju jaja, koje traje između 24 i 27 dana. Mladi su veoma dobro kamuflirani, a gnezdo napuštaju posle jednog dana. I mužjak i ženka vode računa o mladuncima dok ne postanu samostalni, što je negde posle 34 odnosno 37 dana. Ostrigari uglavnom dobiju jedno mladunče godišnje, ali ako ga izgube, često prave novo.
Pripremio: Igor Arnaut, IV-4