Telo je dužine 20 mm, metalik zelene boje(ali se bronzana, bakarna ljubičasta, plava ili siva mogu prelivati ili biti dominantne), sa skutelumom(mala trouglasta ploča izmedu elitri i pronotuma) oblika latiničnog "V". Na elitrama postoje i nepravilne, male bele šare. Donja strana tela je bakarne boje. Zanimljiva morfološka odlika je da po potrebi savijaju tarzuse i priljubljuju ih uz unutrašnjost nogu po potrebi(obično kada se osećaju ugroženo). Cesto se vida tokom kasnog proleca i leta.
Bubazlate pripadaju grupi tvrdokrilaca koji lete sa spuštenim elitrama(očvrsčim prvim parom krila). Mali prorez na elitrama i njihov specifičan položaj omogućavaju drugom paru krila da se provuče i pomera se. Let je veoma brz i glasan, pa u letu podsećaju na bumbare.
Stanište su mu otvoreni nizijski predeli, slabo pošumljeni. Najčešće živi u voćnjacima, na rubovima šuma, u kraju sa mnogo drveća, ali uvek u blizini ljudi. Može se videti i u gradovima na granama drvoreda, parkovima i kraj puteva. Jesen i zimu provode u velikim jatima, ulaze u naselja, u vrtove, na balkone, tražeći semenke, bez straha od ljudi. To je ptica selica i ptica stanarka. Iz hladnijih krajeva se zimi seli na jug.
Adulti su fitofagni - hrane se cvetovima, nektarom i polenom, a navodno preferiraju ruže(po čemu su dobile englesko ime "Rose chafers"). Larve su saprofagne, tačnije detritivorne - hrane se biljnom organskom materijom u raspadanju.
Bubazlate žive u čitavoj južnoj i srednjoj Evropi, kao i u južnim delovima Velike Britanije.
Larve bubazlata imaju veoma značajnu ulogu u ekosistemima, jer kao saprofazi(detritivori) razlažu biljne materije, tako ih vraćajući u prirodni ciklus kruženja materije. Stvaraju veoma kvalitetan kompost, pa se zbog toga nazivaju ineskatskim ekvivalentom kišnih glista.
Pripremio: Bogdan Martinović, IV-5