GIMNAZIJA
AKTUELNO
Forum
SAJTOVI
ZANIMLJIVO
Stoičari
Takozvana stoa nastala je na taj način što je jedan stranac u Atini po imenu Zenon, koji je ovamo doputovao kao trgovac sa Kipra, počeo da okuplja svoje prijatelje pod jednim od tremova na atinskoj agori (glavnom trgu). Taj trem (stoa) bio je ukrašen Polignotovim freskama i zbog toga je dobio naziv "ukrašeni trem" (stor poikile). Na tom mestu su se ranije sastajali pesnici. Po mestu prvobitnog okupljanja dobila je i Zenonova filozofska družina naziv stoa, članovi te družine i kasnije pripadnici te filozofske orijentacije dobili su naziv stoici ili stoičari. Zenon je, izgleda, poreklom bio Feničanin, ali je pored feničanskog znao i grčki jezik, pa su ga zbog toga nazvali "dvojezički čovek". Filozofiju je, razume se, Zenon učio u Atini, i to kod pripadnika "kiničke" sokratske družine Kratesa i u Akademiji kod Platonovog sledbenika Ksenokrata. Govorilo se da je on, takođe, sa sokratovcima iz Megare, što u nekoliko objašnjava stoičko zanimanje za "dijalektiku".
Atinjani su Zenona posebno poštovali: odlukom narodne skupštine on je odlikovan zlatnim vencem u znak priznanja za njegovu vrlinu, odlučeno je da se o državnom trošku sahrani i da mu se na kerameičkom groblju (gde su sahranjeni građani zaslužni za atinsku državu) podigne spomenik. Ta odluka urezana na dva stuba, od kojih je jedan postavljen u Akademiji, a drugi u Likeju. Zenonovci, kasnije nazvani "stoicima", blagonaklono su gledali na mogucnost sopstvenog učešća u poslovima države, pa su tu mogucnost često i koristili. Zenonovi spisi, kao i spisi njegovih saradnika i prijatelja, nisu sačuvani. Ostali su samo fragmenti, koje je početkom XX veka sakupio nemački helenista H. Arnim i objavio u 4 toma (četvrti tom je indeks).
Koncepcija i podela filozofije
Kažu da je Epikur definisao filozofiju kao "delatnost koja istraživanjima i razmišljanjima ostvaruje srećan život". Stoici su u filozofiji tražili to isto ili nešto vrlo slično: ne vredi baviti se filozofijom, ukoliko ona ne obezbeđuje uvećanje i usavršavanje mudrosti življenja i ukoliko filozofija ne može da bude vođa života. I epikurejcima i stoicima Sokrat je predstavljao ideal mudraca, mada na potpuno različit i međusobno suprotan način.
Podelu filozofije za te svrhe prvi su izvršili stoici, najverovatnije sam Zenon, osnivač stoe. Podela je obuhvatala tri glavna segmenta: dijalektiku (kanoniku), fiziku i etiku. Ono što su najstariji stoici nazvali "dijalektikom" bilo je jednim delom sadržajna dopuna Aristotelovim logičkim spisima, naročito u teoriji suda.
Od nekoliko slikovitih primera kojima su stoici prestavljali filozofiju i podelu filozofije, najuspeliji je onaj koji govori o bašti, plodovima i ogradi. Filozofija je kažu kao neki zemljišni posed, koji se mora neprekidno obdelavati i čuvati, ukoliko se želi da se iz njega dobiju plodovi. Ograda oko tog poseda je dijalektika, jer se filozofija mora vešto braniti od prigovora onih koji su sa one strane filozofije uopšte, ili pak pripadaju nekoj drugoj školi mišljenja. Za uspešnu odbranu sopstvene mudrosti, kao i za valjno predstavljanje te mudrosti drugima, potrebno je znati dijalektiku, ovladati veštinom dokazivanja i pobijanja, veštinom ispitivanja i samoispitivanja. Sam posed, odnosno zemljiste koje obdelavamo, nalik je na fiziku. Stoik mora dobro da poznaje prirodu uopšte, a u sklopu ove i ljudsku prirodu. Do tog poznavanja on ce doči istraživanjem prirode stvari, istraživanjem koje nalikuje obradi sopstvenog ljudskog zemljišta i boravišta. Najzad, to istraživanje prirode nije samo sebi svrha, jer posed se obrađuje radi plodova, a ne radi uzaludnog trošenja životnog vremena i napora. Ovi plodovi sačinjavaju etiku, životnu mudrost, krajnju svrhu napora uloženih za ovladavanjem dijalektike i fizike.
Učenje o prirodi
Samo je stara stoa (ona atinska) negovala dijalektiku i fiziku. Potonji stoici su tu vrstu istraživanja uglavnom smatrali dovršenom i najverovatnije su se zadovoljavali izradom svojevrsnih priručnika za ovladavanje tim naukama. Te priručnike je, po svemu sudeći, koristio Diogen Laertije (III vek nove ere), sastavljajući svoje opširne prikaze stoičke dijalektike (logike) i fizike. Ti prikazi su ujedno naš glavni izvor za poznavnje stoičkoj doprinosa u tim oblastima. Iz njih vidimo da je stoička fizika samo malo sadržajno zavisna od Aristotelovih prirodnjačkih spisa; mnogo više, ona je povratak presokratskoj "fizici", posebno onoj Heraklitovoj. Tu se obnavlja stara zamisao o prirodi kao nečem božanskom. Ovo "božansko" je predstavljno i kao "pneuma" (dah, vazduh, voda, duša) i kao "vatra" (ishodište i utočiste života); priroda je doživljavana i predstavljana kao semenište svih bića (računajući i ljudska bića), pa su stoici govorili o "semenom logosu", tj. o semenima koja omogućavaju: nastanak bića, jezičko imenovanje bića i njihovih vrsta i rodova, poimanje štastva tih bića i poretka (kosmosa) u kojem one obitavaju. Dakako, ono "božansko" koje je isto što i "prirodno", nalazi se u pojačanom stepenu u ljudskoj prirodi, odnosno u onom delu ljudskog bića koje saznaje i razumeva.
Etičko učenje
To su, najsažetije saopšteni, rezultati stoičke fizike. Iz tih rezultata proishodilo je njihovo etičko načelo: "živeti u skladu s prirodom". To je značilo da se mudrost življenja sastoji iz usklađivanje ljudske prirode sa onom "božanskom". Ovo je prisutno u ljudskoj prirodi, ali samo u obliku razuma i uma, ne i u obliku afekata – jakih duševnih uzbuđenja koja duševni kosmos (poredak) vode u krajnji haos. Stoga stoički mudrac, živeći u skladu s prirodom, pomoću uma i razuma suzbija u sebi svaki društveni nered, odnosno dominaciju afekata. On je hrabar, jer znanje suzbija u sebe dominaciju afekata straha i strepnje. On je umeren, jer zna da nađe meru za svaki svoj životni cilj. On je pravičan, jer zna da u samom sebi uspostavi i održava harmoniju svih svojih sklonosti i težnji. Ukratko, stoički mudrac i postigao vrlinu, a time i sreću, koja nije ništa drugo do unutrašnje duševno spokojstvo. Radi praktičnog uvežbavznja opisane mudrosti življenja, stoici su uveli razlikovanje onog što od mene zavisi, i onog prema čemu mogu i moram da budem ravnodušan. Ovo poslednje ne remeti moje spokojstvo, ono drugo ne može da ga remeti je znam šta od mene nikako ne zavisi. Najzad,u stvarima koje od mene zavise mogu da budem sopstveni gospodar i da na taj način uspostavim i održavam duševno spokojstvo.
Za stoike, vrhunsko dobro (o koje je govori Sokrat) bilo je definisano kao vrlina, tj. kao mudrost, hrabrost, umerenost i pravičnost. I jedna od glavnih stoičkih dogmi iskazana je tezom "vrlina je dovoljna za sreću". To je značilo da se sreća ne sastoji u nekom zadovoljstvu, nego u vrlini: srećan je onaj ko je mudar, hrabar i pravičan, ko ume da sve to bude i ko ume da u svemu nađe pravu meru. Ovo umenje i znanje individuum stiče baveći se filozofijom. Nasuprot stoicima, Epikur i njegovi sledbenici definisali su Sokratovo vrhunsko dobro kao uživanje, odnosno kao zadovoljstvo. To uživanje je pre svega čulno uživanje, ali da bi se znalo uživati, potrebna je filozofija. Bez nje, uživanje je prostačko i neuko, a neizbežno je praćeno bolom i drugim nedaćama koje naposletku poništavaju sve efekte uživanja. Filozofija i kod stoika i kod epikurejaca zanači znanje, nauk koji služi mudrosti življenja. A taj se ne može steći jednostavnim i direktnim učenjem pravila kako treba živeti. Umenje življenja stiče se tek iz celokupnog znanja koje, radi lakseg ovladavanja, mora da bude podeljeno na odgovarajuće segmente.
Fatalizam
Uverenje prema kome je sve unadred određeno i neizbežno. Prekoračenje mere i kosmičkog poretka u helenskoj mitologiji kažnjavaju Erinije (pomoćnice boginje Pravde Dike) i boginja osvete Nemesis. Filozofska koncepcija prema kojoj se ne treba opirati sudbini nego se pomiriti s njom, pa je čak i zavoleti. Ili kako Seneka reče: "Sudbina vodi one koji hoće, a vuče one koji neće".
Literatura :
