Empedokle iz Agrigenta (grč. Εμπεδοκλης; oko 495-435. god. st. e.) je bio antički grčki filozof. Smatra se ponekad začetnikom atomizma, koji su kasnije razvili Leukip i Demokrit. Datum Empedoklova rođenja i smrti ne može se pouzdano utvrditi. Učestvovao je aktivno u političkom životu Agrigenta, a postoje određeni dokazi da je u njemu bio vođa demokratske stranke. Empedokle je pisao u stihovima kao i Parmenid. Lukrecije ga je cenio kao pesnika i ugledao se na njega. Nažalost, sačuvani su samo delovi njegovih spisa. Kako njegova nauka i religija nisu u skladu jedna sa drugom, trebalo bi ih posebno razmatrati.

Empedoklov najvažniji doprinos nauci, jeste bilo otkriće vazduha, kao posebne supstance. To je dokazao jer, kada se određeni sud stavi u vodu okrenut naopačke, voda ne ulazi u njega. On kaže: "Kada devojčica, igrajući se sa vodenim časovnikom od sjajne bronze, stavi na otvor cevi svoju lepu ruku i uroni vodeni časovnik".

Kasnije počinju kružiti priče o tome da je Empedokle bio čudotvorac i čarobnjak. Navodno je činio čuda, ponekad pomoću magije, a ponekad uz pomoć svog naučnog znanja. Kaže se da je upravljao vetrovima; vratio u život jednu ženu, a najviše legendi isprepleteno je oko njegove smrti. Prema jednoj posebno raširenoj priči, doksografa Diogena Laertija (VIII, 69), Empedokle je skočio u krater vulkana Etne kako bi ljude naveo da veruju da je otišao na nebo i da ga zbog toga treba poštovati kao božanstvo.

Međutim, na rubu vulkanskog grla bila je jedna sandala. Prepoznata je kao Empedoklova. Empedoklova sandala je, u filozofskom žargonu, sindrom za božansko ludilo. Kada je Empedokle skočio u vulkan, navodno je izbačena sandala.. I cinici likuju zbog te sandale, govoreći:" Evo, šta je ostalo od filozofske budale!". Ali, šta ako je Etna, utroba Zemlje, to naše unutrašnje sunce, htela čistog boga Empedokla, bez sandale od mjedi? Međutim, Diogen odmah zatim kaže da Timaj odbacuje sve ove priče, jasno kazujući da je Empedokle otišao na Peloponez i da se nije nikada vratio, pa je otuda način njegove smrti nepoznat" (VIII, 71).

Empedokle je imao teoriju o evoluciji i opstanku najsposobnijih. Znao je da biljke imaju pol. Prvobitno, bezbrojne vrste živih bića bile su rasute na sve strane, u svim mogućim oblicima, pravo čudo da se vidi . Bilo je glava bez vratova, ruku bez ramena, očiju bez čela, pojedinih udova koji su tražili da se sjedine. Ove su se stvari međusobno spajale kako je koja stigla; bilo je klimavih stvorenja sa bezbroj ruku, stvorenja sa telom vola i licem čoveka, ili sa licem vola, a telom čoveka. Bilo je tu hermafrodita koji su u sebi spajali telesnu prirodu muškarca i žene, ali sterilnih. Na kraju, preživeli su samo neki oblici."

Dalje se priča kako je Empedokle znao da Mesec reflektuje Sunčevu svetlost, da svetlosti treba vremena da pređe određenu putanju, kako nastaje pomračenje Sunca, Meseca, da je osnovao medicinsku školu, da je ona uticala na Platona i Aristotela, a stoga i na celokupni tok naučnog i filozofskog mišljenja, i o njegovoj filozofiji, o Ljubavi i Razdoru koji kontrolišu događaje, o njegova četiri elementa, koji su u osnovi sveta, da je svet lopta i tako dalje.

Empedokleovi pogledi na religiju su, uglavnom, pitagorejski. U jednom odlomku koji se odnosi na Pitagoru, on kaže:" Postojao je među njima jedan čovek retkog znanja, najvičniji svim vrstama učenosti, čovek koji je stekao najveće bogatstvo mudrosti, jer kad god bi napregao svoj um, lako bi sagledao sve one stvari koje postoje u deset, čak dvadeset ljudskih vekova."

U Zlatno doba, ljudi su obožavali Afroditu i oltar nije zaudarao na svežu krv bika, već se među ljudima smatralo kao nešto najgroznije da se jedu ti drhtavi udovi nakon što je iz njih iščupan život.

Takođe, dešavalo se da se zanese i sa zanosom govori o sebi kao o bogu: "Prijatelji, koji stanujete u velikom gradu što gleda na žutu stenu Agrigenta, gore kod tvrđave, koji se bavite valjanim poslovima, časno ste utočište strancu, ljudi nevešti niskostima, da ste zdravo! Ja hodam među vama, besmrtan bog, a ne smrtan sada, poštovan od svih kao što mi i priliči, ovenčan trakama i cvetnim vencima. Namah, kad god ulazim u bogate gradove, ja primam poštu od muževa i žena; oni polaze za mnom na hiljade, pitajući me za put što vodi spasenju, jedni žele predskazanje, drugi, danima rastrzani teškim patnjama svakojakih bolesti, mole da od mene čuju reči utehe... Ali zašto ponavljam iste stvari, kao da je to nešto posebno što se ja uzdižem iznad smrtnih prolaznih ljudi?"

Nekada se oseća kao veliki grešnik, koji zbog svoje bezbožnosti mora da ispašta: "Postoji proročanstvo Nužnosti, jedna drevna zapovest bogova, večita i čvrsto zapečaćena sveopštim zakletvama, da kad god jedan od demona koji deli dužinu dana, grešno okalja ruke krvlju ili učestvuje u svadji ili se krivo zakune, mora da luta tri put do deset hiljada godina od obitavališta blaženih, rađajući se kroz sve to vreme u svim smrtnim oblicima, zamenjujući jednu mučnu životnu stazu drugom. Jer moćni Vazduh tera ga u More, a More ga izbacuje na suvu Zemlju; Zemlja ga baca u zrake plamtećeg Sunca, a ono ga odbacuje natrag u vrtloge Vazduha. Jedno ga preuzima od drugog, a svi ga odbacuju. Jedan od tih sam i ja sada, prognan od bogova, te lutam, veran jarosnoj mržnji."

Ne znamo kakav je bio njegov greh; možda ništa što bismo smatrali tako strašnim. Jer on kaže:
"O teško meni što me nemilosrdni smrtni čas ne uništi pre no što sam počinio grešna dela žvaćući svojim ustima!..."
"Uzdrži se lovorova lišća..."
"Nesrećniče, najteži nesrećniče, dalje ruke od boba!"

Jedno

Svoju ontologiju, izložio je Empedokle u poemi "O prirodi" (grč. Περι φνσεως)

Dvostruk mi nauk: čas jedno iz mnoštva u bitak naraste,
čas se to jedno deli te od njega nastaje mnoštvo.
Dvojak je postanak smrtnog i dvojak nestanak njegov:
spajanje svih počela i spaja i razara jedno,
a čim se rastave ona, što postade, to se razleti.
I ta neprekidna smena ne prestaje ama baš nigde:
čas se po Ljubavi sva u jednu spoje celinu,
neprijateljstvom pak Mržnje čas svako na svoj put kreće.
Fragmenti iz Empedoklove poeme "O prirodi"

(navedeno prema Herman Dils, Pretsokratovci I, str. 285, 286)

Empedokle je prihvatio Parmenidovo stanovište da bitak jeste, i da je materijalan, takođe da ne može da nastane ni da propadne, jer bitak ne može da nastane iz nebitka, niti bitak može da pređe u nebitak. Isto važi i za svako pojedinačno biće, pa iz toga sledi da je materija bez početka i bez kraja - ona je neuništiva. "Maloumnici - jer im misli ne sežu daleko - veruju da nastaje ono (što je) ranije (bilo) nebivstvujuće i da nešto može sasvim izumreti i potpuno nestati. Jer nemoguće je da bilo šta nastane iz onoga što uopšte nije, i nemoguće je i nečuveno da biće propadne, jer će ono uvek biti, gde god da ga neko stavi" (fr. 11). "Niti u svemiru ima nečeg praznog niti čega prepunog... Otkuda bi mu, onda, nešto moglo prodoći?" (fr. 12, 14).

Mnoštvo

Empedokle je uvideo da se promena u prirodi ne može proglasiti tek pukim prividom čula, kao što je činio Parmenid. On pokušava da pomiri činjenicu postojanja kretanja i promene sa parmenidovskim načelom da materijalni bitak niti nastaje niti nestaje. To pomirenje on nastoji iznaći, tako što uvodi načelo da stvari kao celine zaista nastaju i nestaju - kao što nam čulno iskustvo i pokazuje - ali da su one zapravo sastavljene od materijalnih čestica koje su same neuništive. "Nema rađanja ni kod jednog među svim smrtnim bićima, a niti kakvog nestajanja u pogubnoj smrti, nego postoji samo mešanje i razdvajanje onoga što je pomešano, to se samo kod ljudi naziva rađanjem..." (fr. 8). Tako se Empedokle pojavljuje kao osnivač atomizma, koji će nakon njega do krajnjih granica razviti Leukip i Demokrit.

Četiri elementa

Grčki filozofi pre Empedokla smatrali su da se sva prirodna tela sastoje od različitih oblika jedne iste osnovne materije. Tales iz Mileta polazio je od teorije da su od vode sačinjena sva tela u prirodi, jer bez vode ne mogu da žive bića. Kada dolazi do kondenzovanja vode onda dolazi do nastajanja zemlje, a dalje njenim isparavanjem nastaje vazduh. Ovo je bila teorija ili učenje Talesa iz Mileta. Anaksimen je smatrao vazduh za osnovnu materiju, dok je Heraklit iz Efesa smatrao vatru za osnovnu pramateriju: "Svet je postao iz vatre, od nje gine, da bi se ponovo rodio iz vatre večnom kruženju materije."

Međutim, Empedokle je prvi odbacio i negirao ovakve teorije. Polazio je od teorije da postoje četiri osnovne materije, a ne jedna. Empedokleovo učenje prihvatio je i čuveni grčki filozof Aristotel (384-322. pre nove ere). Aristotel uvodi i peti element-"etar", a koji je u srednjem veku nazvan "essentia quinta." Empedokle je prihvatio od Parmenida da je bitak nepromenljiv, te je smatrao da jedna vrsta tvari ne može preći u drugu, već da postoje osnovne ili večite vrste tvari ili elementi - zemlja, vazduh, vatra i voda. Tako je Empedokle prvi uveo razvrstavanje na tzv. četiri osnovna elementa, iako on o njima govori kao o "korenima svega", odnosno o "nerođenim sastojcima". Dakle, voda ne može da postane zemlja (kao što je tvrdio Tales) niti se vazduh može pretvarati u zemlju (kao što je govorio Anaksimen) niti se uopšte jedna vrsta tvari može pretvarati u drugu: četiri elementa su nepromenljive i konačne čestice, koji svojim mešanjem formiraju konkretne stvari sveta. Pojedinačna bića nastaju mešanjem elemenata, a prestaju da bivstvuju razdvajanjem elemenata, ali sami elementi niti nastaju niti nestaju, nego uvek ostaju nepromenjeni. Tvrdeći mnoštvo osnovnih materijalnih čestica Empedokle je nastojao uskladiti parmenidovsko materijalno Jedno s čulnim iskustvom kretanja i promene.

Ljubav i mržnja kao kosmičke sile

Jonski filozofi nisu uspeli da objasne kružno kretanje prirode, odnosno da objasne kako od one materije koju su oni smatrali pranačelom ili praelementom nastaju stvari našeg čulnog iskustva. Na primer, Anaksimen, koji je za praelement uzimao vazduh, smatrao je da vazduh svojom vlastitom snagom pretvara samog sebe u druge stvari. Međutim, Empedokle prvi postavlja tezu o dejstvu aktivnih sila, koje je on shvatao kao fizičke i materijalne sile, i koje je nazvao "Ljubav" i "Mržnja" ili "Sklad" i "Zavada".

Ljubav je ono što međusobno spaja čestice osnovnih elemenata, a Mržnja je sila koja ih opet razdvaja i tako izaziva prestanak bivstvovanja pojedinačnih stvari.Prema Empedoklu, priroda prati kružni tok, tj. prolazi kroz periodične cikluse. Na početku svi su elementi međusobno pomešani, da bi se tek zatim - delovanjem Mržnje - razdvajali i formirali pojedinačne konkretne stvari kakve poznajemo. U početku je to, dakle, sveopšta mešavina zemlje, vode, vatre i vazduha. U tu mešavinu spolja prodire Mržnja, koja ih sve razdvaja i utiče da se formiraju pojedinačne stvari. Međutim, Ljubav ponovo počinje da deluje u pravcu ponovnog mešanja i spajanja različitih elemenata, sve dok se sve čestice ponovo ne pomešaju kao na početku. Tada ponovo počinje da deluje Mržnja, i ovaj se kružni tok stalno nastavlja, bez pravog početka i bez pravog kraja. Svet koji trenutno poznajemo, kaže Empedokle, nalazi se na sredini puta između prvobitne mešavine i potpune razdvojenosti elemenata.

Učenje o seobi duše

U svojoj drugoj poemi, "Očišćenja" (grč. Καθαρμοι), opisao je Empedokle učenje o seobi duša, gde je pod jasnim uticajem orfičkih predanja i pitagorejskih učenja. On čak kaže: "Jer ja sam već jednom bio i dečak i devojčica, grm i ptica, i nema riba koja se praćaka u moru..." (fr. 117). Tu međutim, Empedokle kao da zapada u protivrečnost: jer ako su sva bića sastavljena od materijalnih čestica koje se prilikom smrti razdvajaju, i ako "krv oko srca jeste ljudsko mišljenje" (fr. 105), onda se u takvo shvatanje teško može uklopiti ideja o besmrtnosti duše.

Literatura :

Veljko Korać, Branko Pavlović: Istorija Filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1991.Beograd
M. Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić: Filozofija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2003.Beograd

Linkovi:

Pripremila: Kovčin Katarina, IV-5*

Plan i program

Periodi

Mapa antičke Grčke

Rečnik antičke filozofije

Filozofi