Aristotel

Život i rad

Aristotel je rođen 384. godine pre nove ere na severu Grčke u gradu Stagira na Halkidiku naspram Svete Gore. Živeo je šesdeset i dve godine. Njegov otac Nikomah je bio lekar i živeo je na dvoru makedonskog kralja Aminta, dede slavnog osvajača Aleksandra Makedonskog. Aristotel je sa sedamnaest godina doputovao u Atinu da bi se obrazovao, jer su u Atini i celoj Heladi tada bile na glasu dve škole: Isokratova škola retorike i politike i Platonova Akademija. Aristotel je počeo svoje obrazovanje u školi kod Isokrata, a ubrzo je prešao u Akademiju, što se pokazalo sudbonosnim za njegov životni put. U Akademiji je ostao dvadeset godina, najpre kao učenik, a potom kao aktivni saradnik. Posle Platonove smrti napustio je Atinu i otišao u Malu Aziju, a zatim u Pelu, na dvor Filipa Makedonskog. Tamo je bio vaspitač trinaestogodišnjeg Aleksandra, budućeg makedonskog i panhelenskog imperatora.

Posle dvadesete godine, Aristotel se vratio u Atinu i tu osnovao svoju školu koja se zvala Likej (po istoimenom gaju gde se škola nalazila). Nalazila se u blizini hrama Zevsa Olimpijskog i otprilike jedan sat hoda udaljena od Akademije. Danas nema nikakvih tragova od ove škole, jer se sada na tom mestu nalazi stambeni prostor Atine. Za razliku od Likeja, prostor gde se nalazila Akademija je očuvan slobodnim i može se i danas videti. Pre nego što se Aristotel vratio u Atinu, dogodila se bitka kod Heroneje, gde je 338. godine pod komandom Filipa Makedonskog (Aleksandrovog oca) makedonska vojska porazila Atinjane i Tebance. Taj događaj označio je nadolazak nove panhelenske epohe, u kojoj su grčke gradske republike jedna po jedna izgubile političku samostalnost, postajući delovi velike panhelenske imperije pod vođstvom makedonskih kraljeva. Stvaranje panhelenske imperije bilo je u osnovi protivno Aristotelovoj političkoj filozofiji, u kojoj se zastupalo gledište da je gradska republika ponajbolji oblik državne zajednice.

Za razliku od Platonovih spisa koji su po sadržaju tematski a po formi dijaloški i dramski, opšte obeležje Aristotelovih spisa je da se orjentišu ka obrazovanju filozofskih disciplina. Ove discipline su obrazovane tako da sačinjavaju sistem celokupnog znanja. Aristotel je pisao dijaloge, po ugledu na svog učitelja Platona. Međutim, ovi dijalozi su izgubljeni, a sačuvani su samo naslovi tih dijaloga i izvestan broj fragmenata. Naslovi pojedinih Aristotelovih i Platonovih dijaloga su isti (Državnik, Sofist, Simposion, Meneksen), ali ostali su originalni (Protreptikos, O filozofiji). U Aristotelovoj književnoj zaostavštini postojalo je tri vrste spisa. Prvoj vrsti spisa pripadali su spisi manje ili više popularnog karaktera kojima je sam Aristotel dao definitivnu formu. Drugoj vrsti spisa su pripadale su zbirke materijala od kojih su tek imale da se oblikuju rasprave. A treća vrsta spisa je obuhvatala spise kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovršenih udžbenika za pojedine discipline filozofije. Sve ostalo je proizvod kasnijih izdavača Aristotelovih dela, od kojih je ranije najzapaženiji Andronik sa Rodosa, koji je živeo krajem stare i početkom nove ere. Najznačajnije delo od modernih izdanja svih Aristotelovih dela je ono koje je u vreme od 1831. do 1870. godine priredila Berlinska akademija nauka u pet velikih tomova. Prvi i drugi tom obuhvataju sve tekstove na grčkom jeziku i fragmente iz izgubljenih spisa. Treći tom obuhvata latinske prevode Aristotelovih dela. Četvrti tom obuhvata tzv. sholije (tumačenja) starih komentatora. U peti tom spada Bonicov (Bonitz) Index Aristotelicus, tj. Rečnik svih glavnih termina Aristotelovih spisa sa preciznim oznakama mesta gde su ti termini upotrebljeni. Po ovom izdanju se u sva potonja izdanja i prevode Aristotelovih dela na marginama stavlja posebna paginacija uz dodatak slova a ili b, koja označavaju stupce Berlinskog izdanja. Ova paginacija veoma olakšava citiranje Aristotelovih spisa i nalaženje citiranih mesta.

Podela nauka

U grčkom jeziku jedna ista reč se upotrebljava i za znanje i za nauku (episteme). Platon je podelio sva znanja u dve velike grupe: teorijska i praktična. Prema toj podeli teorijska znanja obuhvataju svako razumno i umno razmatranje i shvatanje onih predmeta čije spoznavanje povratno deluje na individualnu dušu, tako što je uzdiže i oplemenjuje. S druge strane gledano, ono je potpuno nekorisno i mora takvim da bude. A u praktična znanja, prema Platonu, spadala su ona znanja koja, uz odgovarajuću umetnost i manuelnu spretnost, mogu da proizvedu korisne i upotrebljive stvari. To znači da bi u praktična znanja spadali svi zanati i sve veštine, kao što su i lekarska, inženjerska i sl., ali isto tako i sve umetnosti, kao što su muzička, slikarska, vajarska i dr. Međutim, za razliku od Platona, koji je podelio znanja u dve grupe, Aristotel je podelio sva znanja u tri grupe: teorijska, praktična i pojetička. Takođe je smatrao i da postoje tri različita načina života: teorijski, praktički i apolaustički.

Teorijski život zahteva izvesnu izolaciju od meteža i svakodnevnog javnog života, distancu prema tom životu, da bi se taj život i sve drugo što je vredno proučavanja moglo što bolje "posmatrati" i shvatiti. Teorijski život jedini obezbeđuje onome ko ga živi "autarkeju", odnosno potpunu samostalnost, nezavisnost i zadovoljstvo samim sobom. A time se, kako je Aristotel smatrao, obezbeđuje najveća moguća sreća za smrtnog čoveka. Teorijski život je vezan za teorijske nauke, tj. za izučavanje, istraživanje i razumevanje postojećeg i zbivanja i obuhvata sve što spada u teorijska znanja, o čemu je Platon govorio.

Praktički život, prema Aristotelovoj podeli, sinonim je za "politički život", što znači aktivno učestvovanje u javnim, državnim poslovima. Analogno tome, praktička znanja su znanja upravljanja i ona se dele u tri grupe. Prvoj pripada upravljanje samim sobom, a to su znanja koja donose individualne vrline i sreću. Drugoj grupi pripada upravljanje domaćinstvom što obezbeđuje dobrobit i sreću porodice, a treća grupa obuhvata upravljanje ili učešće u upravljanju javnim poslovima koje obezbeđuje dobrobit i sreću državne zajednice.

Apolaustički život je, kako bismo mi rekli, potrošačko – proizvođački život, koji protiče u proizvodnji radi zarađivanja, u zarađivanju radi trošenja i u trošenju radi čulnih uživanja. Ovom životu odgovaraju pojetička (tvoračka) znanja, kojima pripadaju sva ona znanja koja omogućuju poboljšavanje materijalnih uslova života i stvaranje uslova za čulno uživanje. To je vrlo široki raspon znanja od onih pesničkih i retorskih, preko graditeljskih, slikarskih i vajarskih do raznovrsnih zanatskih znanja pa i samog znanja trgovačkog, menjačkog i drugih sličnih.

Sam Aristotel nije osećao potrebu za nekim strogim razlikovanjem znanja (u prethodno izloženom smislu) od nauka (u smislu ličnog rada i doprinosa pojedinim disciplinama). Aristotel je smatrao vrednim da onaj ko živi svoj teorijski život ne mora u svakom pogledu da se odriče raznih radosti koje proističu iz sticanja bogatstva i raznovrsnih uživanja vezanih za materijalnu obezbeđenost. Međutim, ni za Aristotela nije bila ista stvar učestvovanje u političkom javnom životu i pisanje dela koje izlaže nauku o državi (Politika), kao što nije bila ista stvar pisanje tragedija i komedija i pisanje dela u kojem se izlaže nauka o pesničkoj umetnosti (Poetika). Dakle, ako dobro razumemo Aristotelovu podelu nauka, možemo reći da su sve nauke u nekom smislu teorijske.

Aristotel je ove nauke razlikovao i s obzirom na odnos prema predmetu. Kod teorijskih nauka, polazišta se nalaze u samom predmetu, jer istraživač samo razumeva i shvata ono što jeste i što mora da bude. U praktičkim naukama, polazišta se nalaze i u predmetu i u istraživaču, što znači da se čovek istraživač tu ne može potpuno izdvojiti iz okvira svoga predmeta, koji mu nije potpuno onostran, jer je taj predmet država, društvo, porodica, odnos čoveka prema drugom čoveku i prema zajednici ljudi. I najzad, u pojetičkim naukama, polazišta se nalaze u samom akteru. On je taj koji oblikuje spoljašnji materijal, po svojoj obdarenosti, ukusu i svojom umetnošću. Ali, baš u ovoj oblasti Aristotel nije svoja ispitivanja doveo do kraja, jer da je to učinio, morao bi da odgovori pored ostalih i na pitanje: nisu li sve nauke pojetičke, upravo u smislu koeg smo ovde predočili? Ovo pitanje je postavljeno tek u našem vremenu.

Aristotel je precizno odredio koje nauke spadaju u teorijske, praktičke i pojetičke. Teorijskim naukama pripadale su "theologika" ("prva filozofija", metafizika), fizika i matematika. U praktičke nauke spadale su etika (upravljanje sobom), politika (upravljanje državom) i ekonomija (upravljanje porodicom). Praktičke nauke izučavaju ono što je promenljivo, za razliku od teorijskih, koje izučavaju ono što je nepromenljivo. I na kraju, pojetičke nauke obuhvatale su retoriku, dijalektiku (veština dokazivanja i opovrgavanja) i poetiku (nauka o pesničkoj umetnosti i sama pesnička umetnost).

Literatura :

M. Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić: Filozofija, Zavod Beograd 2003.

Veljko Korać i Branko Pavlović: Istorija Filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1994.

Vidak Marković: Nagovor na filozofiju, Učenička zadruga Gimnazije "Svetozar Marković", Niš, 1996.

Mala Enciklopedija Prosveta, Beograd, 1986.

Slika

Aristotelicus

Nikolina Vulević IV5

Etičko i političko učenje

Aristotel je pripadao sistemskom periodu filozofije, a bio je i između materijalizma i idealizma. Bio je idealista jer je analogno Platonu stvorio sličnu utopiju (idealnog društva i države), ali je bio i realista jer je polazio od realne istorijsko-kulturne stvarnosti antičke Grčke. Aristotel je utvrdio tri funkcije novca i to: sredstvo razmene, mera vrednosti i sredstvo za gomilanje bogatstva.

Utemeljenje etike

Aristotel je osnivač nove nauke, koju je nazvao etika. Ovo ime etimološki je vezano za reč ethos, koja označava ono što je običajima od davnina ustanovljeno da važi za ljudsko delovanje i ponašanje, (od ove reči potiče naša reč moral - Rimljani su je zamenili sa rečju mos). Etika spada u "praktične nauke" , tj. u nauke koje ljudsko delovanje i ponašanje proučavaju i oblikuju, dajući mu oblik sistematskog značenja.

Zasnivanjem etike Aristotel je ujedno imao zadatak da odgovori na pitanje da li je moral nečim uslovljen. Našao je da svi ljudi po svojoj ljudskoj prirodi teže postizanju nekog dobra, neke sreće, kao što isto tako teže da o tome i o razlogu i svrsi svoga postojanja steknu neko znanje i mudrost.

Razboritost

U intelektualne vrline spadaju mudrost, moć razumevanja i praktična mudrost, dok u etičke ili moralne vrline Aristotel ubraja plemenitu velikodušnost i razboritost (u smislu vladanja sobom - grč. sophrosyne). Prema Aristotelu, mudrost (grč. sophia) ima prednost nad razboritošću (grč. phronesis) jer je ona najsamostalnija naša sposobnost. Međutim, život u samoj mudrosti više odgovara bogovima no ljudima. čak i najizvrsniji čovek ne može da živi u potpunosti kao samodovoljno biće. Čovek je čovek tek kada živi u potpunosti sa drugim ljudima i zbog toga mora biti u stanju da razvija svoju praktičnu mudrost.

Blaženstvo

Aristotel razlikuje najviše dobro i dobro kao sredstvo za nešto drugo. Najviše dobro je ono dobro koje je samo sebi svrha, a ostala dobra su samo sredstva da se dođe do njega. Blaženstvo (grč. eudaimonia), najveće dobro, je život u skladu sa vrlinom. Za razliku od Sokrata koji je rekao "Vrlina je znanje", tj. da se vrlina stiče saznavanjem, Aristotel kaže da je najviše dobro život u skladu sa vrlinom (arete), tj. on smatra da se naša volja može formirati i obrazovati vežbanjem volje u delovanju koje je u skladu sa vrlinom, a samim tim činjenje dobra će postati navika, tj. to će biti naša druga priroda i tek tada ćemo moći govoriti o vlastitoj sreći.

Umerenost

Za Aristotela, najveće dobro je sreća. Sreća je ostvarenje čovekove specifične suštine - ispravno korišćenje razuma. Ona nije naprosto uživanje ili čast u zajednici, već je ona "dobro vođen život" - u skladu sa umerenošću. Ona zavisi od naših umnih sposobnosti. Tvrdio je da je najveća vrlina sredina ili umerenost između dve krajnosti. Učenje o vrlini Aristotel je izložio u svom delu "Nikomahova etika" gde je polazio od onoga u čemu se svi ljudi slažu, a to je da je cilj ljudskog života ili blaženstvo, koje nije površni hedonizam, niti materijalno bogatstvo ili slava, već je sreća ili blaženstvo - dobro po sebi ili samovrednost. Svako ima onoliko sreće koliko mu to pripada na osnovu vođenja vlastitog života. Iz toga sledi da je svako srećan u meri u kojoj praktikuje vrline, tj. da živi u skladu sa znanjem o biću.

Zoon politikon

Iako je političko-praktični oblik života (grč. bios politicos) sekundaran u odnosu na teorijski život (grč. bios theoretikus), a mudrost ima prednost nad razboritošću, Aristotel pokazuje da istinski dobar ili srećan život nije moguć bez praktičnog, javnog - političkog angažmana, zato što je čovek po prirodi društveno biće (grč.zoon politikon) , jer onaj kome niko nije potreban, jer je sam sebi dovoljan, je ili zver ili Bog. Za dobar život potrebno je usaglasiti prirodu, navike i razum pojedinca, a sve to opet nije moguće učiniti izvan konkretne političke zajednice koja obezbeđuje prostor i sredstva za realizaciju vrhunskog pojedinačnog dobra. Učešće u političkom životu zajednice koja treba da omogući egzistenciju jednakih i slobodnih ljudi je častan, etički i nužan uslov postizanja individualne sreće.

Svrha države je sreća svih njenih građana. Međutim, država se kao celina nalazi ispred porodice ili pojedinca.. Stoga je njeno dobro, kao uslov dobra svih, najviši mogući politički cilj kojem se treba težiti.

Aristotelovi državni oblici

Za Aristotela ne postoji idealno dobra država. On je podelio državne oblike na osnovne dve skupine: dobre i loše.

DRŽAVNI OBLICI
Vlast JEDNOG		Vlast MNOGIH		Vlast SVIH
Dobar oblik	Loš oblik	Dobar oblik	Loš oblik	Dobar oblik	Loš oblik
kraljevstvo	tiranija	aristokratija	oligarhija	republika	demokratija

Razlika između Platonove i Aristotelove države

Platon je u svojoj "Državi" pokušao da formuliše apsolutno najbolju državu, dok je Aristotel uočio da ne postoji apsolutno najbolja država već samo relativno najbolja država u odnosu na postojeće stanje. Ipak, kako ne bi došlo do zabune i Aristotel je stvorio svoju sliku koja je predstavljala "Aristotelovu najbolju državu", međutim, bazirala se na realnim principima za razliku od Platonove, on svoju državu objašnjava kao onu koja stoji između Platonovog komunizma i principa laissez-faire krajnjeg individualizma. Platonova idealna država ima tri staleža (filozofi, vojnici, robovi), dok Aristotelova ima dva staleža i to: upravljački stalež i stalež robova.

Aristotel je bio realniji od Platona iz razloga što se zalagao za državu po uzoru na Atinu. On je proučavao postojeće ustave grčkih država i iz njih izvlačio zaključke. Aristotel je, takođe, državu prikazivao u organicističkom obliku.

Aristotelovo delo "Politika"

Aristotel na početku govori kako svaki grad, odnosno, država predstavlja neko zajedništvo i da ta zajedništva teže nekom dobru.

Najmanja zajednica je porodica, nekoliko porodica formira selo (naselje), a veći broj takvih sela predstavlja grad, odnosno, državu. Po Aristotelu država nastaje prirodno i ona je važnija od pojedinca. Pojedinac koji ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno (koji je sam sebi dovoljan), nije deo države, te je zver ili Bog.

Aristotel tvrdi da je umno biće vladajuće i ono je po svojoj naravi gospodar i vladar, a bića koja su podvrgnuta fizičkim radovima su robovi. On smatra varvare robovima i da oni po svojoj naravi nisu bića koja treba da vladaju i da Heleni imaju pravo vladati njima, te po njima varvar i rob su jedno te isto. Priroda je stvorila sve radi ljudi: biljke radi životinja, životinje radi ljudi, a čovek ima pravo da ih lovi. On ima pravo da lovi one ljude koji su od prirode stvoreni da mu se pokoravaju (varvari). Takav rat je opravdan.

Aristotel pod gospodarskom vlašću podrazumeva onu vast koja se odnosi na stvari neophodne za život i onaj ko njima upravlja ne mora da zna da ih pravi, već da se njima služi jer to je posao roba. Svaki grad je sastavljen od domaćinstava, a svako savršeno domaćinstvo treba da se sastoji od robova i slobodnih ljudi. Delovi savršenog domaćinstva su:

• Gospodar i rob
• Suprug i supruga
• Roditelji i deca

Gospodar je vlasnik imovine, a rob je njegovo živo oruđe za rad. Imovina je deo privrede bez koje se ne može preživeti niti dobro živeti. Vlast nad domaćinstvom je jednovlasna jer svakim domom vlada jedan čovek, dok je vlast nad slobodnima i jednakima državnička vlast.

Oblici državnog uređenja

Najbitnije što Aristotel razmatra jeste koga treba nazivati građaninom i ko je građanin. Onaj ko je građanin u vladavini naroda (demokratija), često nije građanin u vladavini malobrojnih (oligarhija). Građanin se određuje sudelovanjem u sudstvu i vlasti. Građanin je onaj koji ima moć sudelovati u savetodavnoj i sudskoj vlasti. Građanin je, takođe, osoba koja je s obe strane potiče od građana, a ne samo s jedne strane, kao po ocu i majci. Dobro zajednice je posao i dužnost svih građana. Vrlina građanina se sastoji u tome da može da vlada i da se pokorava. Međutim, onaj koji vlada mora da zna još više, ali i on mora da prođe pokornost, dok niko od slobodnih ljudi ne treba da stiče vrline robova. Državno uređenje treba da bude takvo da od njega imaju koristi svi,a ne samo vladari

Po Aristotelu basileja je kraljevstvo i aristokratija jer vlada manji broj ljudi, ali ili zato što je najbolji, ili zato što je u interesu svih, kada većina upravlja državom u opštem interesu, onda je to politeja. U politeji najveću vlast imaju ratnici, jer je to vrlina koja se najlakše stekne i koja se upravo stiče u masi.

Država je zajednica koja ima za cilj srećan život, život potpun i ekonomski nezavisan. Država postoji radi deljenja po moralnim zakonima, ali ne samo zajedničkog života. Ako masa upravlja ona može činiti mnoge greške i nepravde, ali ako mase ne učestvuju u odlučivanju onda postaju neprijateljski raspoložene i ruše državni poredak. Prava vrhovna vlast treba da pripada dobrim zakonima. Na vlasti treba da bude osoba sposobna za taj posao, dok državom ne bi trebalo da vlada masa. Dobro za kojim država teži jeste pravda i to je opšta korist.

Demokratija i oligarhija su dva oblika koji su značajni Aristotelu u objašnjavanju. Za razliku od Platona, on ne smatra demokratiju najlošijom, već umereno lošom. Aristokratija je vladavina ljudi koji mogu biti bogati, ali uživaju poštovanje naroda. Priroda države zahteva da država bude sastavljena od jednakih i što je moguće sličnijih ljudi, a takvi su najčešće ljudi srednjeg sloja. Srednja klasa mora da bude mnogobrojna da bi država bila dobra. Država je dobra kada su građani koji učestvuju u vlasti dobri i puni vrlina. Za vrlinu ljudi potrebne su tri stvari - priroda, navika i razum.

O pobunama

Aristotel u jednom delu govori o pobunama i da se one pojavljuju zbog nejednakosti u vlasti i pobunama se postiže promena državnog poretka. Ipak, vladavina naroda je postojanija i ima manje buna nego vladavina manjine. Manjinskim vladavinama nastaju dve vrste buna: što ona jednih protiv drugih, što pak buna protiv naroda, dok u narodnim vladavinama nastaje samo buna protiv vladavine nekolicine. Uz to državni poredak sastavljen od srednjeg staleža bliži je narodu nego manjinskoj vladavini.

Postoje tri vrste uzroka izbijanja buna, a to su:

1. u kakvom se raspoloženju ljudi bune i zbog kojih stvari,
2. koji su povodi nemirima u državi,
3. bunama jednih protiv drugih.

U prvom uzroku se jedni bune poneseni jednakošću, drugi su opet gonjeni nejednakošću i nadmoćnošću. Naime, oni koji su podčinjeni bune se kako bi bili jednaki, dok oni koji su jednaki bune se kako bi bili viši.

Uzrok bunama može biti i zbog sitnica. One države koje primaju doseljenike i strance najčešće imaju bune, jer kasnije doseljenici mogu prerasti u većinu i proterati stanovništvo koje je tu ranije živelo. U manjinskim vladavinama se buni većina kojima se nanosi nepravda jer ne učestvuju u jednakim stvarima. Sukobi nastaju između ljudi na vlasti i zbog žena, i tu Aristotel naglašava da se treba čuvati takvih sukoba i odmah prekinuti svađe među vođama i moćnicima. Sukobi ovakve naravi među značajnim ljudima uvlače u sukob i celu državu. Ovim pobunama se menja i državni poredak, a on se menja pomoću nasilja i obmane. Vladavine naroda se pretežno menjaju zbog drskosti vođa, dok se vladavine manjine pretežno menjaju kada ta vladavina nanese nepravdu mnoštvu.

Početak bune može doći i od samih moćnika, ali ne onih koji su na vlasti, već od onih koji nisu na vlasti. Da bi se državni poredak održao država mora paziti da se ne čini ništa protivzakonito, jer ostaje samo ona vlast koja dobro postupa s onima koji su izvan državne uprave i s onima koji su na državnim položajima. Aristotel kaže, :"Osobe koje će obavljati državne poslove moraju da poseduju tri stvari":

• ljubav prema postojećem državnom poretku
• sposobnost za poslove postojećeg državnog poretka
• pravednost primerenu državnom poretku.

Po njemu, postoje četiri vrste korisne za rat:

• konjanici - gde je zemljište prikladno za konjarstvo, tu se po naravi može osnovati snažna manjinska vladavina
• teška pešadija - tamo gde je zemljište prikladno za tešku pešadiju, osniva se druga vrsta manjinske vladavine, jer ova pešadija je pogodnija za moćnike
• laka pešadija i ratna mornarica potpuno su narodne.

Kada izbije pobuna manjinska vladavina često loše prolazi. Stoga u pobunama narod savladava moćnike, budući da su lako oružani, uspešno se bore protiv konjanika i teške pešadije. Dakle, podizati između naroda takvu oružanu moć, znači podizati je protiv sebe. Imućni ljudi trebaju svoje sinove dok su mladi da podučavaju pokretima i umećima lake pešadije.

Zakonodavac treba pokloniti najveću pažnju odgoju mladih, jer u državama gde to izostane škodi državnom poretku. Ne sme se smatrati kako ijedan od građana pripada sebi samom, nego svi pripadaju državi, jer je svaki građanin deo države. Prema tome svi moraju voditi brigu, pored svog pojedinačnog dela, brigu i o celini. Ovde Aristotel hvali Spartance koji posvećuju veliku brigu deci.

Literatura :

• Frederik Koplston : Istorija Filozofije, BIGZ, Beograd 1988.
• Žana Herm : Istorija filozofije (Filozofsko čuđenje), Svetovi, Novi Sad 1998.
• Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić : Udžbenik iz filozofije za 4.razred, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.
• Veljko Korać, Branko Pavlović : Istorija filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1994.
• wikipedia
• aristotel
• philosophypages

Pripremila : Tijana Stojančević IV-5

Pojam uzročnosti ili kauzaliteta

Uzročnost ili kauzalitet (lat. causalitas) je filozofski koncept koji pokušava da objasni odnos uzroka i posledice. U užem smislu, uzročnost je nužna veza uzroka i posledice, koja podrazumeva da kad god je prisutan uzrok, tad je nužno prisutna i posledica. O uzročno-posledičnoj vezi se može govoriti samo kada pojava A, pod određenim okolnostima, uvek kao posledicu izaziva pojavu B. U posledici ne sme biti ni više ni manje sadržaja nego u uzroku, a objašnjenje mora eliminisan svaki ostatak ili višak za koji se ne može pretpostaviti da nastaje delovanjem datog uslova.

Aristotel se nije slagao sa Platonom da postoji nevidljivi svet ideja paralelan sa vidljivim svetom, ali je smatrao da svaka stvar poseduje pojmljivu suštinu, koja joj je zajednička sa drugim stvarima njene vrste.

Grčka reč za uzrok (aitia) prvobitno označava nekog krivca, nekog ko je nešto skrivio i doprineo da se dogodi nešto što zaslužuje kaznu. A događaj nastao na takav način zahteva istragu i otkrivanje krivca; uz to, traži se i objašnjenje kako je sve to moglo da se dogodi, a krivac, pošto je otkriven i imenovan, dobija pravo da se brani i da svoj čin obrazlaže navodeći razloge koji ga opravdavaju, tj. uključuju ga u neku sveopštu pravdu. U grčkoj duhovnoj sferi, pomisao da je naš svet- takav kakav je- delo nekih krivaca nije bila nikakva izuzetna i neobična pomisao. To je samo olakšalo da se od predstave o "krivcima" pređe na znatno apstraktniji pojam o "uzrocima" ili "razlozima" zašto svetske stvari stoje tako kako stoje. Aristotel je načinio taj prelaz, imajući za taj korak neposredni podsticaj u Platonovoj tezi da su ideje "uzroci"(krivci) što je naš svet ovakav; jer, ako je dobar, onda su za to zaslužne ideje, ako je loš, zato je kriv materijal od kojeg je svet napravljen.

Uzročno-posledične veze

Uzročnost je osnova induktivnog zaključivanja i pruža osnovu za očekivanje da će se ista veza uzroka i posledice uvek ponoviti pod istim uslovima. Nauka pretpostavlja da uzročno-posledična veza prožima sve pojave u prirodnoj i društvenoj stvarnosti, i da svaka posledica ima svoj uzrok. Zadatak je pojedinih nauka da na pretpostavci uzročnosti istraže i ustanove konkretne uzročno-posledične veze u iskustvenom materijalu.

Uzročnost nije samo linearna i jednosmerna, jer se posledica može odražavati ne samo na daljnjim posledicama, nego i na samom uzroku, odnosno suuzrocima. U stvarnosti postoji bezbroj međusobno isprepletenih "kauzalnih lanaca", jer svaka pojava predstavlja ujedno i posledicu i uzrok. Postoje i pojave koje nisu kauzalno povezane, ali se često nalaze jedna iza druge, bez ikakve veze osim prostorno-vremenske (npr. uzimanje beznačajnog leka i ozdravljenje bolesnika, opažena crna mačka i nezgoda). Pored toga, postoje i pojave koje se bez međusobne uzročne veze ipak redovno pojavljuju zajedno, bilo u vremenskom sledu tj. sukcesivno (npr. dan i noć), bilo istovremeno, simultano.

Centralna tema "Metafizike"

Razmatranje teorije uzročnosti (kauzaliteta) direktno nas uvodi u glavno područje Aristotelovog filozofskog sistema. Teorija uzročnosti je Aristotelova centralna metafizička teorija, teorija kojom on prevazilazi slabosti Platonove teorije ideja, i koja je šifra za razumevanje celokupne njegove filozofije.

Povodom Platonove teorije ideja Aristotel se jednom ovako izrazio: "Drag mi je Platon, ali mi je istina draža".

Četiri uzroka

Aristotel je osim Platonovih zamisli, u svoja rasuđivanja uključio i "mnjenja" presokratskih "fizičara". Uzevši sve to u obzir, zaključio je da je, za razumevanje sveta u celini i usvakom njegovom pojedinačnom segmentu, neophodno poznavanje četiri uzroka. Ove je imenovao na sledeći način: forma ili ideja (morfe), materija (hyle), počelo kretanja (entelehia) i svrha (telos).

Svaka supstancija je određena pomoću četiri uzroka ili "krivca" za njenu prirodu:

1. materije (materiji odgovara pitanje: od čega je nešto?; materija je određena i kao izvor mogućnosti da nešto nastane)
2. formalnog uzroka (pojmljiva sustina, ko ili šta?po čemu nešto jeste što jeste?)
3. pokretačkog uzroka (odakle? Od koga potiče nastanak, razvijanje i uopšte "kretanje" ?)
4. svrhe radi koje postoji (čemu? koja je svrha svega postajanja raznolikih bića? Zašto su sva konačna bića sastavljena od materije i podložna otelotvorenju i razlaganju na sastavne delove? Zašto mora biti rađanje kada je umiranje neizbežno?)

Oblik (grč. eidos) lat. causa formalis	Materija (grč. hyle) lat. causa materialis	Kretanje (grč. entelehia) lat. causa efficiens	Svrha (grč. telos) lat. causa finalis
Određenost ili kvalitet na osnovu kojeg biće jeste to što jeste Aktivni princip gr. Energeia (actualis)	Materija koja trpi promene; ono što je potencijalno Pasivni princip dynamis (potentia)	Delujući ili pokretni uzrok; pasivnom daje formu Princip kretanja	"Konačni uzrok" bića; cilj ili smisao bića Princip svrhe
PRIMER: STATUA Obrazac ili nacrt (forma/ideja) koji određuje izgled konačnog rezultata	Materijal od kojeg se statua sastoji	Rad vajara kao posrednika ka krajnjem rezultatu	Ono zbog čega je stvorena statua- ukrašavanje i sl.

Prema prvom značenju, uzrok za Aristotela je suštastvo ili forma nečega, kao recimo, ideja statue u duhu vajara. U latinskoj terminologiji to je causa formalis. U drugom značenju "uzrok" je supstrat ili materija, koja sve ostalo porađa. Na primer, mramor je materija za biće koje zovemo statua. U latinskoj terminologiji ova vrsta uzroka se označava kao causa materijalis, i sa causa formalis čini tzv. uzroke bivstva. U trećem značenju, "uzrok" je za Aristotela princip ili počelo kretanja, generator ili proizvođač razvitka. Isto kao što je otac uzrok deteta ili vajarsko dleto statue. U latinskoj terminologiji to je causa efficiens. "Uzrok" u četvrtom značenju je svrha ili cilj nečega. Tako je svrha statue da ukrasi hram. Paradoksalno zvuči, ali u ovom smislu (svrhovitosti) možemo reći i da je dete otac čoveka. U latinskoj terminologiji to je causa finalis, koji sa causa efficiens čini tzv. uzroke kretanja.

U nekom poretku uzroka, svrha je odlučujuci uzrok po Aristotelu. Taj uzrok je "ontološki primaran". To znači da svrha određuje kakva će neka stvar biti, a poredak svrha je nešto što je ugrađeno u same stvari (prirodu).

Kao i Platon, Aristotel je smatrao da se svrhe koje postoje u prirodi nalaze u poretku, u kome viša i sveobuhvatnija svrha određuje šta će biti svrha pojedinačnih stvari. Tu sveobuhvatnu svrhu, Aristotel podrazumeva kada govori o Bogu.

Aristotel je smatrao da je Bog nepokretni pokretač, koji određuje i oživljuje svet. "Nepokretni" - zato jer ne pripada fizičkom svetu, već više idealnom svetu. U njemu nema neostvarenih mogućnosti, i on je večan čist čin (delatnost) i to delatnost mišljenja koja se smatra najprimerenijom Bogu (Bog = "mišljenje mišljenja"). Analogno tome, duša je "nepokretni pokretač tela kod živih bića.

Svojom prirodom Bog određuje sveobuhvatnu svrhu svih stvari - da teže da postanu slične njemu, a to znači manje izložene propadanju i sa više svojih ostvarenih mogućnosti. Tako je svrha čoveka da razvije svoju moć mišljenja, a svrha tela i rada da mu pribavi sredstva za to, svrha biljaka je da nastave svoju vrstu i pomognu u održavanju drugih vrsta, itd. Čak i nebeska tela i nežive stvari imaju svrhu (ovde to znači naprosto zakon kome se podvrgavaju) - da kruže po pravilnim putanjama ili da teže da zauzmu mesto koje im pripada u poretku sveta.

Značenje pojma "uzrok" nekad i danas

Aristotel piše kako su presokratski "fizičari" poznavali samo drugu vrstu uzroka, da Empedokle i Anaksagora uvode uzroke kretanja, a da Platon često meša prvu i treću vrstu uzročnosti. Na osnovu izloženog, možemo zaključiti da pojam "uzrok" ima, u Aristetolovoj metafizici, mnogo šire značenje nego što ga ima danas (kako u naučnoj tako i u kolokvijalnoj upotrebi). Tako danas o "materiji" i "formi" niko više ne govori u smislu uzročnosti. Istorijski posmatrano, sa rađanjem modernih empirijskih nauka, značenje pojma "uzrok" pomera se prema causa efficiens-u (kauzalitet ili uzročnost u užem smislu), dok se sa razvojem društveno-istorijskih ili humanističkih nauka, ono pomera ka causa finalis-u (finalitetu, teleologiji, svrsishodnosti ili celishodnosti).

Aristotelova vizija "prirode" bila je merodavna za mnogo vekova posle njega. Moderna nauka je, zajedno sa modernom filozofijom, kroz 16. i 17. vek morala da se izbori upravo sa nekritičkim poštovanjem Aristotela.

U savremenij filozofiji o uzročnosti se govori isključivo u okviru logike i metodologije, i to kao o osnovnoj vrsti naučnih objašnjenja. Pri tome, se uvažava Hegelov uvid po kome kauzalna objašnjenja odgovaraju delatnosti razuma, a teleološka objašnjenja delatnosti uma. Dok kod uzročnih objašnjenja govorimo o (po)sledstvu, kod svrsishodnih objašnjenja govorimo o (po)sredstvu. Prva su primerena prirodi, a druga ljudskoj istoriji. Ne treba zaboraviti da i svrsishodnost spada u uzročnost (kauzalitet) u širem smislu. Naime, neosporno je da se postavljanje cilja i izbor sredstava odigrava u našoj svesti, ali je treća faza ipak uzročni proces (ostvarivanje cilja odabranim sredstvima). Prema tome, cilj ne može biti cilj a da ne bude na izvestan način i učinak (posledica)- kao što ni sredstvo ne može biti sredstvo ako nije uslov, činilac, povod, ili uzrok. U svakom slučaju, i u sredstvima je cilj, tj. ona moraju biti humana i primerene "svetlim" i "svetim" ciljevima. Inače se može desiti da se pod borniranom jezuitskom i fašističkom parolom, po kojoj cilj opravdava sredstva, vrši teror (genocid i homocid). Ali, svrsishodnost podrazumeva i sredstvushodnost. Naime, često su i ciljevi nerealni i neprimereni raspoloživim sredstvima, tako da dolazi do utopizma i "torture ciljeva".

Literatura:

• www.filozofija.info
• en.wikipedia.org
• www.znanje.org
• Vidak Marković: "Nagovor na filozofiju", Učenička zadruga Gimnazije "Svetozar Marković" Niš, 1996.
• Bertrand Rasel: "Istorija zapadne filozofije", Narodna knjiga, Alfa 1998.
• Prof. dr Ivan Kolarić "Filozofija", Zlatibor, Gornji Milanovac, 2003.
• Dr Veljko Korać i dr Branko Pavlović "Istorija filozofije", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995.
• M. Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić: "Filozofija", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.

Pripremio: Mario Varga IV-5