ATOMISTI

Atomizam, u filozofiji prirode, jeste teorija da su svi objekti u kosmosu sastavljeni od veoma malih, nepropadljivih čestica- atoma. Taj termin potiče od grčke reči atomos-nedeljiv, koji se ne može razdeliti na manje delove. Utemeljiteljima antičkog atomizma smatraju se grčki filozofi Leukip i Demokrit.

Atomi i prazan prostor

Krajem V veka st. e. Leukip i Demokrit zastupali su stanovište da se svi fizički objekti sastoje od atoma i praznog prostora, da konkretna realizacija svakog pojedinog objekta zavisi od rasporeda atoma i prostora u njemu. Ni atomi ni praznina nisu nastali: oni su uvek bili, nepropadljivi su i večiti. Praznina je beskonačna i obezbeđuje prostor u kome se atomi na različite načine kombinuju. Različite kombinacije atoma u okviru praznine čine objekte koje osećamo, vidimo, jedemo, čujemo, mirišemo i probamo u stvarnom svetu. Mada osećamo toplo i hladno, toplo i hladno ustvari ne postoje u smislu nezavisne egzistencije: to su jednostavno osećaji koji u nama bude različite resporede atoma u praznini koji čine objekat koji percipiramo kao "hladan" ili "topao".

Atomisti i Elejci

Leukipovo i Demokritovo učenje o atomima predstavlja vrhunac kosmološkog, presokratovog perioda. Njihova filozofija predstavlja uspešnu modifikaciju i spajanje predhodnih filozofskih mišljenja i lako su uočljive sličnosti sa njihovim predhodnicima. Elejci su zasnivali svoju filozofiju na tezi da bitak jeste, a nebitak nije. Leukip i Demokrit malo modifikuju to mišljenje i tvrde da jednako bivaju i bitak i nebitak. Prazno je ništa, ali ne ništa kao ono nepostojeće, već kao ništa koje biva. Puno je ono što biva, tj. predmet uopšte. Ono puno su zapravo atomi koji se kreću u praznom prostoru i ima ih beskonačno mnogo. Leukipova i Demokritova filozofija uspešno rešava problem predhodnih filozofa koji se tiču odnosa Jedno-mnogo. Elejska škola je tvrdila da mnoštvo ne postoji i to su izneli kroz jednu od aporija: ako se telo deli na beskonačni broj delova, onda ti delovi neće imati veličine ( pa će se početno telo pretvoriti u ništa ) ili će oni imati veličinu, ali će njihova suma biti beskonačno velika. Sa druge strane vidimo pokušaj pitagorejaca da prirodu prikažu kao mnoštvo monada, a ne kao jednu, jedinstvenu prirodu.

Atomisti su dotadašnji pogled na prirodu ( strikno, kao ili Jedno ili Mnogo ), prevazišli sa idejom da se svako telo može rastaviti na konačno mnoštvo delova, koji imaju veličinu, pa se samim tim iz njih može ponovo sastaviti. Ipak, oni nisu određenjem Mnoštva ukinuli elejsko Jedno. Da bi Mnoštvo bilo moguće postavii, potrebna je ideja praznine. Praznina je ta koja odvaja atome i omogućuje im kretanje. Jedno, dakle, nije apstraktno Jedno, već je beskonačno mnoštvo tela, nevidljivih zbog svog naznatnog obima: Jedno se može shvatiti kao beskonačno mnoštvo Jednih ( atomi ). Odnos atoma su prikazali kao prosto mehaničko udruživanje, i rastavljanje atoma ( rastavljanje zbog praznine ) u beskonačnosti i bezpočetnosti prostora i vremenskoj večnosti, pri čemu se pojavljuje pojam uzroka ( po prvi put ) koji se izjednačava sa nužnošću. Ipak, pojmovima udruživanja i spajanja atoma nisu dovoljno objasnili kako nastaju razlike predmeta. Oni samo navode da postoje tri razlike: oblik, poredak i položaj i da se bića razlikuju samo merom, međusobnim dodirom i smerom. Tako su objasnili celokupnu prirodu. Priroda je beskrajna, rođena, ali propadljiva. Atomi su beskrajni s obzirom na veličinu i mnoštvo kreću se vrtložno po svemiru, pa tako stvaraju sve složene stvari: vodu, vatru, zemlju, vazduh. Taj vrtlog je uzrok stvaranja stvari, pa je oličenje nužnosti. Leukip i Demokrit su poslednji predstavnici kosmološkog perioda.

Atomisti i Pitagorejci

Sudeći prema Aristotelovom prikazu atomizma, nema nikakve sumnje da je Demokrit bio pod određenim uticajem pitagorejskog učenja. Pre svega do pretpostavke o postojaju praznog prostora prvi su došli pitagorejci. Zatim, pretpostavka o diskontinuiranom sastavu svemira isto je tako primarno pitagorejska. Leukip ili možda Demokrit došli su, međutim, do čiste i jasne predstave o praznom prostoru koji nije isto što i vazduh, pa je prazan prostor dobio jednak status sa vazduhom i ostalim "telima": on postoji kao i sva "tela". Za razliku od pitagorejskih tačaka-jedinica koje su shvaćene kao da nemaju dimenzija, Demokritovi atomi predstavljani su tako kao da imaju dimenzije: imaju veličine. Atomi, prema tome, ne mogu biti fizički deljivi, dok je u geometrijskom smislu njihova deljivost moguća. Demokritovi atomi, dakle, nisu tačke, nego nešto kao geometrijska tela sa određenim pravilnim ili nepravilnim oblicima.

Kretanje atoma

Demokrit i Leukip su verovali da atoma ima beskrajno mnogo kao pitagorejskih tačaka. Stvari, pa ičitavi svetovi, kojih takođe ima bezbroj, nastaju, kao i u Empedoklovoj viziji, spajanjem i mešanjem. Ali u atomizmu je potpuno izostavljena sila ljubavi (afiniteta i privlačenja), kao i sila mržnje (odbijanja). Od svega toga ostalo je samo da se najčešće "slično spaja sa sličnim", "jednako sa jednakim". Atomisti su uveli jednu manje-više čistu mehaničku shemu objašnjavanja nastanka "stvari" i svetova: atomi se spajaju i mešaju jedni s drugima zato što se kreću po praznom prostoru i u tom kretanju se sudaraju.

Ali zašto se atomi kreću?- Empedokle je uveo "ljubav" i "mržnju" kao pesničke izraze za ono što će se kasnije nazivati silama privlačenja i odbijanja. Te sile trebale su da budu odgovor na pitanje zašto kretanje. Atomisti su, međutim, na duhovit način revidirali jonsku tradiciju. Oni su pretpostavili da se atomi kreću u svim pravcima spontano, sami od sebe. Njihovo kretanje može poremetiti (skrenuti), zaustaviti samo sudar sa nekim drugim atomima. Da nije sudara, atomi bi se večno i na nepromenjeni način kretali.

DEMOKRIT

Demokrit, iz Abdere u Trakiji, bio je presokratski grčki filozof. Demokrit je bio učenik Leukipa, prvog začetnika antičkog atomizma, koji je međutim nadmašio svog učitelja. Prema legendi, Demokrita su smatrali duševno poremećenim jer se stalno smejao, pa su ga poslali Hipokratu da ga izleči. Ovaj je, međutim, zaključio da Demokrit nije poremećen, nego da je vesele naravi. Zbog toga se Demokrit ponekada naziva nasmejanim filozofom.

Antički izvori o Demokritovom životu nisu sasvim pouzdani, pa neki njihovi elementi mogu zapravo predstavljati čistu fikciju. Pouzdano je to da je rođen oko 470. godine stare ere u gradu Abderi, kolonij Klazomenjana u Trakiji na Nestu. Demokritov otac je bio vrlo imućan pa je ostavio sinu veliko bogatstvo. To je Demokritu omogućilo da krene na duga studijska putovanja po raznim zemljama. On sam kaže ne jednom mestu među svim svojim savremenicima obišao najveći deo zemlje, da je vršio istraživanja dublja nego iko drugi i da je video mnoga podneblja i mnoge zemlje i slušao mnoge učene ljide. Od krajeva koje je obišao posebno se navode Egipat, Vavilonija i Persija, gde je učio kog maga i sveštenika. U nekom trenutku svog života upoznao se s Pitagorinom filozofijom i postao Leukipovim učenikom. Nakon nekoliko godina putovanja, Demokrit se , sada navodno bez novca, vratio u Abderu, kod svog brata Damosa. Prema abderanskom zakonu, ko god je potrošio svoju imovinu neće imati prava na pogrebni ritual. Nastojeći da izbegne takvo poniženje, Demokrit je držao javna predavanja i okupi oko sebe vlastite učenike kao što je bio Dijagora. Stekao je slavu svojim poznavanjem prirodnih pojava i zakona i sposobnošću da predvidi promene vremena. Tu je sposobnost iskoristio da bi uverio ljude kako može predvideti budućnost. Zbog toga su njegovi sugrađani počeli da na Demokrita gledaju kao na nekoga ko nije samo obični smrtnik, pa su mu čak ponudili i svoj polis na upravu. To je , međutim, Demokrit odbio, želeći da vodi miran i osamljen život. O godini njegove smrti nemamo nikakve pouzdane vesti, ali sigurno je to da je doživeo vrlo visoku starost ( 90-100 godina ) i da je, dakle, bio savremenik sofista, Sokrata i Platona, pa se uzima da je umro oko 360. godine stare ere. Antički izvori navode da je Demokrit napisao 73 duža spisa, ali od svega toga danas je ostalo samo oko 100 fragmenata.

Literatura :

• etext.lib.virginia.edu
• sh.wikipedia.org
• Dr Veljko Korać i dr Branko Pavlović "Istorija filozofije", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995.
• Prof. dr Ivan Kolarić "Filozofija", Zlatibor, Gornji Milanovac, 2003.
• M. Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić: "Filozofija", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
• Slika

Pripremila: Sandra Kusturin IV-5