GIMNAZIJA
AKTUELNO
Forum
SAJTOVI
ZANIMLJIVO
Heraklit
Život
Heraklit Efežanin (grč. Ηρακλειτος Ο Εφεσιος; 535. p.n.e. – 475. p.n.e.) je bio grčki filozof predsokratovac. On je jedan od najautentičnijih predstavnika kosmološkog perioda. Heraklit je život proveo u rodnom Efezu (današnja Turska), živeći povučeno, razočaran u demokratsko državno uređenje. Heraklitov život je bio krajnje individualan, okrenut samom sebi, može se okarakterisati kao mizantrop sa naglašenim melanholičnim crtama. Heraklit je napisao knjigu, ali za njim je – kao i za ostalim predsokratovcima – ostao sačuvan samo niz fragmenata i tuđih svedočanstava. Misao mu je delom ostala nejasna, jer se izražavao se u metaforama, zbog čega ga već i u njegovom dobu nazivaju Mračnim (Ο Σκοτνος).
Prema predanju, Heraklit je poticao od kraljevske loze Efesa, što znači da je mogao da učestvuje u javnim poslovima, ali nije hteo. Ipak se opredelio za filozofiju, a politiku i upravljačke poslove prepustio je mlađem bratu. Heraklit je stvorio upečatljivu filozofiju koja je oduvek bila izazov za tumače. Bio je jakog karaktera koji nije podnosio mane ljudi svoga vremena. Zato je on izabrao da kritikuje njihove običaje i religiju. Heraklit pripada razdoblju predsokratovskih grčkih filozofa koji su tragali za prapočelom svih stvari.
Bio je gord i s prezirom je posmatrao okolinu, a to se može videti u njegovoj knjizi u kojoj kaže: "Sveznalaštvo ne uči razumevanju. Inače bi naučilo i Hesioda i Pitagoru, ili, dalje, i Ksenofana i Hekateja. Jer je jedno mudrost: "Razumeti misao kao ono što vodi život svuda i u svemu" ili "Većina je osrednjih, malo je onih koji vrede". O Homeru je govorio da je zaslužio da ga izbace sa spiskova takmičara i da zaslužuje batine, kao i Antioh.
U Grčkoj su se često najbolji pojedinci proterivali ili osuđivali samo iz razloga što se ističu i izazivaju zavist drugih. Po jednoj legendi, kada su tako proterali Hermodora (Heraklitovog prijatelja), Heraklit se toliko naljutio da je rekao da bi svi trebali da se obese i prepuste vlast deci, a sam je otišao iz grada.
Heraklitu dugujemo prvu filozofiju koja je, iako primer razboritosti i praktičnog duha, istovremeno lična i subjektivno obojena. Filozof se tu predstavlja kao neko ko postavlja zadatke, kome je cilj da iskaže pravu istinu, a ne "istinu" koja bi se svidela većini. Prva svrha filozofije nije da povlađuje mišljenju većine ne bi li filozofi na taj način došli do slave ili vlasti, već da otkriva istinu. Ova napetost između nepristrasne istine i istine koja godi ušima, ali nije istina, prati filozofiju kroz celu njenu istoriju.
Ponosan i sam – veliki preziratelj gomile
Heraklit je hteo da bude ponosan, a kad jedan filozof ima ponosa, onda je to veliki ponos. Njegovo delanje nikad ga ne upućuje na "publiku", na odobravanje mase i kliktajući hor savremenika. Usamljeno kročenje svojim putem – to je svojstveno filozofskoj prirodi. Njegova darovitost je najređa, u izvesnom smislu najneprirodnija, a uz to čak i isključujuća i neprijateljska prema istovrsnim obdarenostima. Zid njegove samodovoljnosti mora da bude od dijamanata, ako treba da ostane nerazoriv i nerazrušiv, jer sve što je protiv njega – u pokretu je. Njegov put ka besmrtnosti je teža i punija prepreka od bilo koje druge, a ipak niko nije kadar da čvršće veruje upravo od filozofa da će tim putem doći do cilja – jer on čak ni ne zna gde treba da stoji ako ne na široko raskriljenim krilima svih vremena, pošto preziranje sadašnjeg i trenutnog leži u suštini velike filozofske prirode.
Takvi ljudi žive u vlastitim sunčanim sistemima. Tu ih čovek mora potražiti. Međutim, od tog osećanja usamljenosti, koje je prožimalo efeskog pustinjaka Artemidinog hrama, može se nešto naslutiti samo obamirući u najdivljoj planinskoj pustinji. Nikakvo premoćno osećanje sapatničkih uzbuđenosti, nikakva želja, nikakvo htenje da se pomogne, izleči i spasi, nisu navirali iz njega. On je zvezda bez atmosfere. Njegovo oko, rasplamsano i upravljeno unutra, gleda napolje samo prividno, mrtvo i ledeno. Oko njega, neposredno na tvrđavu njegova ponosa udaraju talasi ludosti i izopačenosti; s odvratnošću on se okreće oko toga...
Učenje o vatri
Heraklit, nasuprot Elejaca, govori o jedinstvu svih bića, koja su u stalnoj promeni. Svet je pun suprotnosti, a sve je u kretanju: nema nepromenjivog bitka. Formula koja sažima njegovo učenje (koje je dijalektičko) je "Sve teče, sve se kreće" (Παντα ρει και ουδεν μενει). Ova izreka izražava jednu od glavnih misli Efežanina–da se celokupna stvarnost nalazi u stalnom toku, stalnim promenama. Pri tom sve postaje iz jednog, a iz svega opet jedno. Sve se kreće, sve se neprestano menja, stvari nastaju, menjaju se i propadaju, i zato, ako tražimo ono što je ipak stalno i što je počelo prirode ne treba da gledamo u pravcu materija koje su promenjive, nego u pravcu pravila po kojima se ta promena dešava. Stvarnost, nastala borbom suprotnosti, u večnom je procesu postajanja. Stvari spoznajemo tek po njihovim suprotnostima.
Borbu suprotnosti shvata kao suštinsko značenje za bivstvovanje jednog. Jedno postoji u napetosti suprotnosti. Stvarnost je jedno i mnoštvo. U jednom je sve usklađeno. Bog je dan–noć, sitost–glad, rat–mir, sve suprotnosti. Bogu je sve lepo, dobro i pravedno, a ljudi jedno drže pravednim, a drugo nepravednim.
Moderno tumačenje Heraklitovog učenja iznelo je na svetlo aspekt jedinstva suprotnosti: Postajanje je samo varljiv privid, a iza njega se, dublje, krije sklad; svetom prividno vlada nered, no sve zbivanje sadrži unutrašnju zakonitost. Heraklit je, da bi definisao taj tajni zakon harmonije, prvi u istoriji upotrebio pojam logosa, koji će obeležiti čitavu grčku filozofiju. Logos je kod Heraklita i jedinstvo i borba suprotnosti, zakonitost koja vlada kako prirodom tako i ljudskim društvom.
Heraklit je uzeo vatru kao simbol postajanja, kao najnestabilniju od svih elemenata. On smatra da je njena toplina počelo života, njena svetlost prožima kosmos, njen plamen preobražava sve s čime se nađe u dodiru, a nezaustavljivi nemir vatre je slika večnog kretanja (postajanja). Takođe, i novac je simbol postajanja, koji neprestano prelazi iz ruke u ruku, ali se isto tako i on menja (razmenjuje) sa svim stvarima i sve stvari s njime.
Za Heraklita vatra je osnovni element. Smatra da je vatra početak i kraj svih stvari za razliku od svojih prethodnika Talesa, Anaksimena i Anaksmandora, koji su prapočelo nalazili u vazduhu. Vatra je simbol večnog kretanja i večne borbe suprotnosti. Osim toga, smatrao je da svet predstavlja poprište stalne borbe suprotnih sila toplog i hladnog, suvog i vlažnog, svetla i mraka. Za Heraklita je kretanje stvarnost, a stabilnost iluzija. Za njega, sve je tok, preobražaj; rat (borba) je "otac svega"; suprotnosti prelaze jedna u drugu i postaju jedno; svet je večno živa vatra koja se s merom pali i s merom gasi. Sveopšti tok i svako pojedinačno biće u njemu ima svoju uzlaznu fazu, "put na gore", i svoju fazu dekadencije, "put na dole". Put naniže – rat, borba, potreba. Put naviše – sloga, mir, sitost. Mera je ravnoteža puteva nagore i nadole i na tome se zasniva skrivena usklađenost sveta. Rat, različnost i suprotnosti temelj su sveta. Vatra živi od smrti zraka, a zrak živi od smrti vatre; voda živi od smrti zemlje, zemlja od smrti vode. Dva su procesa kojima se vatra pretvara u sve. Međutim, sam Heraklit je ipak dopuštao da je nešto večno. Ideja večnosti (kao suprotnost večnom trajanju) koja potiče od Parmenida, ne može se naći kod Heraklita, ali u njegovoj filozofiji centralna vatra nikada ne umire: Svet je uvek bio, jeste i uvek će biti večno živa Vatra. Heraklitove misli su uticale na Platona, stoike i Hegela, a i danas su predmet tumačenja.
Po principu jedinstva suprotnosti jedno isto prebiva u nama: živo i mrtvo, budno i spavajuće, staro i mlado. Postoji jedinstvo sveta, ali to jedinstvo čini spoj suprotnosti. Sve stvari proizilaze iz jednog, a jedno iz svih stvari. Ljudi ne znaju da se ono što je u suprotnosti slaže sa samim sobom. To je usklađivanje suprotnih napetosti kao kod luka i lire. Drugačije je uživanje čoveka i životinje. Magarci bi radije izabrali slamu nego zlato. I priroda teži ka suprotnom i iz toga stvara sklad, a ne iz jednakoga (muško i žensko, visoki i kratki tonovi). Bolest učini zdravlje ugodnim i dobrim, glad–sitost, umor–odmor. Sve je prožeto suprotnostima, dan–noć, život–smrt.
Heraklit je kretanje pridodavao svim stvarima, večno večnima, a prolazno prolaznima. Njegovi učenici ovo učenje najčešće ističu, kao što je opisano u Platonovom "Teetetu". Ne možeš dvaput ući u jednu istu reku, jer prema tebi stalno teče nova voda. Kretanje – promena, postojanje, bivanje – nastaje iz napetosti suprotnosti. Čovek se kreće, teži prema onome što nema (student–diploma). Da postoji jedan pol ne bi bilo kretanja. Bivanje i kretanje nije isto. Kretanje iz jednog bića u drugo, iz nebitka u bitak, i obrnuto. Da bi promenio mesto morate negirati prethodno mesto odakle ste došli. Kretanje ne bi bilo moguće ako nema negacije, bez kombinacije bitka i nebitka nema kretanja. Za kretanje je potrebno ništa. I prazan prostor je nešto. Čim imamo bivanje pa nestajanje. Bivanje, nebivanje, bivanje. Čovek živi pa umre. Bivanje je kombinacija. Kreda –> prah, nije više kreda = ništa. Ništa i bitak se prožimaju, prepliću se, plaćaju kaznu. I bitak i nebitak postoje. Isprepleteno nastaje kretanje. To bivanje za njega nije haotično, postoje zakonitosti, ima svoju logiku. Bitak jeste. Nebitak jeste.
Heraklitovo mišljenje da je kretanje osnova prirode je u suprotnosti sa učenjem Parmenida, koji je govorio da je kretanje iluzija i da je sve statično. On zapaža suprotnosti u svetu koje su periodično u skladu, a periodično u neskladu, a upravo te suprotnosti dovode do promena. Za njega je sve relativno – ono što je za nekoga dobro i lepo, za drugoga ne mora biti.
O biću, nebiću i o postojanju
Taj smeli duh prvi je kazao ovu duboku reč: "Biće nije nešto više od nebića", ono tako isto nije; ili "Biće i ništa su jedno isto", suština jeste promena. Istina postoji samo kao jedinstvo suprotnosti. Kod Elećana imamo apstraktni razum, po kome jedno biće jeste. Umesto Heraklitovog izraza mi kažemo: apsolutno jeste jedinstvo bića i nebića. Kad tako čujemo onaj stav: biće nije nešto više od nebića, onda ne izgleda da to ima mnogo smisla, već predstavlja samo opšte poništavanje, nemanje misli. Ali, mi imamo još jedan drugi izraz, koji bliže označava smisao principa. Heraklit naime kaže: "Sve teče, ništa ne postoji niti ikad išta ostaje jedno te isto." I Platon dalje kaže o Heraklitu: "On upoređuje stvari sa tokom jedne reke – dvaput se ne može zagaziti u istu reku"... Aristotel sem toga kaže, Herkalit pretpostavlja da "Postoji samo jedno koje ostaje, sve ostalo postaje iz njega preobličavanjem, menjanjem, izobražavanjem." "Osim toga jednog, sve ostalo teče, nije ništa stalno, ništa što traje", tj. istinito je bivanje, ne biće. Elećani su tvrdili da samo biće jeste, samo ono je istina; istina bića je bivanje – biće je prva misao kao neposredna. Heraklit tvrdi, sve je bivanje; to bivanje je princip. To se nalazi u izrazu: Biće isto tako nije kao i nebiće; bivanje jeste i takođe nije. U jednome povezane su apsolutno suprotne odredbe, u njemu mi imamo biće a takođe i nebiće. U nj spada ne samo postojanje već takođe i propadanje. Njih oboje nisu za sebe, već su identični.
Preći od bića na bivanje predstavlja jednu veliku misao. To je još apstraktno, ali u isto vreme to je prva konkretnost, prvo jedinstvo suprotnih odredaba. Te odredbe su na taj način u tome odnosu nemirne, u njemu se nalazi princip života. Time je nadoknađen onaj nedostatak na koji je ukazao Aristotel kod ranijih filozofa – nedostatak kretanja. Samo to kretanje pak ovde je princip.
Veliko je to saznanje koje se zadobilo time što se uvidelo da su biće i nebiće apstrakcije, koje su lišene istine, i da samo bivanje predstavlja pravu istinu. Razum ih izoluje kao nešto istinito i što važi. Naprotiv, um saznaje jedno u drugome, saznaje da se u jednome nalazi njegovo drugo – tako se svemir, tj. ono što je apsolutno, mora odrediti kao bivanje.
Spisi i izvori
Njegov način pisanja je težak, i u antici ga zovu Mračni, jer je teško dopreti do njegove misli. Spis "O prirodi", od koga je približno 130 autentičnih fragmenata sačuvano, Heraklit se potrudio da što nejasnije napiše kako bi mu mogli pristupiti samo sposobni ljudi i kako ne bi bio lako preziran od prostog naroda. Pisao je sažeto i kratko. Sokrat ga je pohvalio rekavši: "Sve što sam razumeo izvrsno je." Originalan mislilac i njegove ideje su rezultat ličnog proučavanja prirode i čoveka. O svim svojim istaknutim prethodnicima govori loše, s jednim jedinim izuzetkom – Homera bi trebalo izbaciti sa spiska i izbičevati. Izučavanje mnogih stvari ne uči razumu, inače bi tome naučilo Hesioda i Pitagoru, kao i Ksenofana. Jedini izuzetak u njegovim prekorima bio je Teutamos, jer je rekao da je većina ljudi loša. Heraklit je govorio: "Pre valja gasiti drskost nego izbijanje vatre.", "Ljudi moraju da se bore za zakone onako kao što se bore za gradske bedeme". On napada i Efežane što su proterali njegovog prijatelja Hermodora. On kaže da ba Efežani postupili kako treba kad bi svi pomrli, a da nedoraslim ljudima ostave grad, zato što su proterali Hermodora, najsvesnijeg među njima, govoreći: "Nećemo nikoga da trpimo da bude najbolji, ili, ako takav čovek postoji neka, onda, ide bilo kud i neka se druži s drugima". A kad su od njega zatražili da im napiše zakone, on je taj njihov zahtev odbio zato što je država već bila u vlasti lošeg ustava. On bi se povlačio u Artemidin hram i tamo bi s dečacima igrao kocku. I kada bi Efežani stajali oko njega i posmatrali igru, on bi rekao – "Šta se čudite, nevaljalci? Nije li bolje da radim to nego da uzmem učešće u vašem javnom životu?"
Njegova izreka je: "Ja sam istražio samog sebe." Najmudriji čovek je majmun kad se uporedi s Bogom, kao što je najlepši majmun ružan kad se uporedi s čovekom. "Njegove reči su, kao i kod svih filozofa pre Platona, poznate samo preko citata, koje su uglavnom navodili Platon i Aristotel kako bi mogli da ih pobijaju. Kada pomislimo šta bi bilo s bilo kojim od savremenih filozofa, kada bi bio poznat samo preko svojih protivnika, postaje jasno koliko su predsokratovci bili vredni divljenja, jer su čak i kroz veo zlobe, koji su širili njihovi neprijatelji, još uvek veliki.
Gnoseologija
Čovek je za otkrivanje istine snabdeven sa dva oruđa – opažanjem (percepcija) i razumom (logos). Opažanje je nepouzdano, a logos je kriterijum istine. Oči i uši su loši svedoci ljudima koji imaju barbarske duše. Heraklit kaže da je logos jedan za sve ljude, ali da oni uprkos tome žive kao da za svakog od njih postoji poseban logos. Prema načinu saznavanja logosa (istine), on smatra da nam ono što nam govore čula može biti od pomoći kada zaključujemo o logosu ili zakonima prirode.
Heraklit zakone prirode naziva i logosom prirode, pretpostavljajući da ovi zakoni svedoče o razumu koji upravlja prirodom kao njen deo. "Logos" je grčka reč čije je osnovno značenje "govor, jezik", ali koja kroz upotrebu filozofa dobija i druga značenja. Njome se označava sve što ulazi u proces saznavanja i razumevanja prirode. O razumu koji upravlja prirodom govori se kao o logosu, ali se govori i da naša duša sluša i poseduje logos onda kada razumeva prirodu. Nikad nije lako razumeti prirodu, jer, kako Heraklit kaže: "Priroda voli da se skriva". Ali je ipak moguće.
Herojski moral
Čovekova narav je njegova sudbina. Za Heraklita bi se moglo reći da ceni moć koja se postiže vladanjem nad sobom, a prezire strasti koje ljude odvlače od njihovih glavnih ambicija. On smatra da državom treba da upravlja aristokratija uma i karaktera. Njegova etika i politika nose klasnu obojenost. U etičkim i sociološkim pitanjima Heraklit aristokratski govori o mnoštvu koje je nezasito kao stoka. Njegova mržnja prema čovečanstvu dovela ga je do zaključka, da samo sila može da prisili ljude da rade za sopstveno dobro; svaku životinju nagoni na pašu bič. Jedan od sastavnih delova Heraklitove dijalektike i etike, jeste učenje o relativnosti osobina i etičkih učenja (da ne znamo za noć, ne bi znali ni za dan).
Oni koji se zločinom blate nastoji se čistiti novom krvlju (krvlju–ubistvom, okaljan čovek se čistio tako da je sveštenik na njegove ruke prolivao krv zaklane životinje). To je kao ako bi se neko, ušavši u blato, blatom prao. Ako bi ga netko od ljudi video gde tako radi smatrao bi ga ludim. I takvim se božjim kipovima mole kao kad bi neko razgovarao sa zgradom ne imajući pojma što su bogovi i heroji.
Citati
- Ja sam proučio samog sebe.
- Protivno se udružuje i iz raznih tonova postaje najlepša harmonija i sve biva borbom.
- Ako poslušate ne mene, nego logos, mudro je priznavati da je sve jedno.
- Rat je otac svemu, svemu kralj: jedne je izneo kao bogove, druge kao ljude, jedne je učinio robovima, a druge slobodnima
- Bog je dan i noć, zima i leto, rat i mir, sitost i glad.
- Sve su stvari zamena za Vatru, i Vatra za sve stvari, kao što su robovi zamena za zlato i zlato za robove.
- Oči i uši su ljudima lažni svedoci ako su im duše barbarske.
- Mnogoznalost čoveka ne čini pametnim.
- Ovaj svet, isti za sve, nije stvorio nijedan bog i nijedan čovek, nego je uvek bio, jeste i biće večna vatra koja se s merom pali i s merom gasi.
- Mnogoznanje ne uči pameti, inače bi naučilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja.
- Većina je osrednjih, malo je onih koji vrede.
- Razumno misliti je najveća vrlina, a mudrost je istinu govoriti i raditi prema prirodi, slušajući je.
Literatura :
Nikolina Vulević IV5
