Sistemski period

Za svako naučno, pa tako i za filozofsko istraživanje bitne su dve stvari: predmet i metod istraživanja. Predmet filozofskog istraživanja, u najširem obliku, predstavlja pitanje nastanka svemira, postanka čoveka, tj. traži se smisao celokupne stvarnosti.

Međutim, različiti filozofi su na različite načine definisali ono što je u suštini bitno, pa su stoga koristili različite metode za objašnjenje pojmova, kao sto su dijalektika, retorika, fenomenologija, jezičke analize... Istorijski gledajući, krenuvši od samog nastanka Antičke filozofije u VI i VII veku p.n.e, nailazimo na različite periode, koji su osim vremenski razdvojeni i razlikom u metodu proučavanja. U antici, srednjem veku i u modernom dobu, svaki put je postojao filozof koji je pokušao da u jedan sistem spoji celokupno znanje svog vremena.

Učenje u obliku sistema sreće se u IV veku p.n.e. Tako je i ovaj period IV i V veka p.n.e nazvan sistemski period. Predstavnici ovog perioda bili su Platon i Aristotel.

Istoričari filozofije različito tumače metode i učenja Platona i Aristotela, kao i, uostelom, i učenja drugih filozofa, pa u literaturi možemo pronaći različite podele antičke filozofije. Negde su to Kosmološki, Antropološki, Sistemski (pripadaju mu Platon i Aristotel) i Helenističko - Rimski period, a negde Dosokratska, Klasična helenska (pripadaju joj Platon i Aristotel) i Helenističko - rimska filozofija. Tako primećujemo da su mišljenja podeljena, i postavlja se pitenje da li sistemski period uopšte postoji kao zasebna celina? Ako ne, gde onda svrstati Platona i Aristotela sa njihovim učenjem i da li je njihovo učenje uopšte u obliku sistema? Dakle, karakteristike ovog perioda mogli bismo posmatrati kroz učenja Platona i Aristotela.

Ako sistem definišemo kao misaonu celinu koja logički povezuje sve stavove, doći ćemo u odredjenu vrstu konflikta sa Platonovim delima. Istoričarima filozofije oduvek je predstavljalo teškoću to, da se Platonova filozofija izlaže u obliku sistema. Ovu teškoću uslovljavalo je više razloga. Prvo, često se u literaturi spominje njegovo delo "O idejema", kao sistematsko filozofsko delo. Pisano je u obliku mnogobrojnih dijaloga koji omogućuju lepu literarnu formu i "laku" čitljivost. Ipak znatnu teškoću predstavlja odvajanje dijaloga i shvatanje smisla svakog pojedninačno. Drugo, Platon u svojim dijalozima nikada ne govori u svoje ime, već upotrebljava mišljena drugih, starijih filozofa (konkretno Sokrata). Tako izgleda da Platon samo izlaže Sokratovo učenje i metodu. Ali, nije tako. Svaki Platonov dijalog vodi ka dubokim misaonim rezultatima. Treće, dobar deo teme o kojima Platon govori sastoje se od mišljenja Sokrata, kao i predstavnika elejske filozofije, Heraklita. No, to ne znači da Platon njima daje samo spoljašnju obradu, niti da se ne može razdvojiti ono što pripada njemu, a šta starijim filozofima. Svi oni objedinjeni su u jednu višu formu filozofiranja.

Sada možemo i doći do zaključka zašto ovakav Platonov pristup odgovara jednom sistemu, te ćemo se poslužiti Hegelovim opštim pogledom na istoriju filozofije: svaka temeljna sistemska filozofija uključuje u sebe i principe ranijih filozofija i to ne kao preuzete gotove elemente, nego kao momente nužnog razvoja filozofskog pojma.

Kod Aristotela nalazimo jednu od triju velekih sinteza ostvarenih filozofskom mišlju. Njegovo učenje jeste jedan od tri najveća sistema evropske misli. Aristotel odbija da se u ime same filozofije bavi delimičnim problemima, tj. njegova misao se mora završavati kao neka celina. On smatra da svako filozofsko razmišljanje ima zadatak da uobliči totalitet, tj. celinu. Tu celinu možemo posmatrati kao kreaciju ili izum jednog oblika, koji se rađa iz jedinstvenosti ličnosti i svedoči o jedinstvenosti misaonog procesa.

Veoma je korisno udubiti se u sistematsku prirodu velikih dela koja predstavljaju sisteme. Sistemski oblik dela dubinski prožima svojim smislom svu materiju koju sadrži. Ipak neki filozofi pokušavaju da razbiju svaki začetak sistema. Zato se i mi pitamo da li bi ovaj period sistema uopšte trebao da se izdvaja kao poseban period. Jer, filozofija se nije završila u Antičkom periodu i ona se i dalje razvija, pa je moguće da sistemi ukazuju na put koji vodi ka celini, ali i na nailaženje na neuspeh zbog nemogućnosti njegovog završetka.

Literatura :

• Žana Herš: Istorija filozofije , Svetovi, Novi Sad, 1998.
• Milenko A. Perović: Istorija filozofije , Katedra za filozofiju, Novi Sad, 1998.

Pripremila : Danka Lučić IV-5