Epikurejci

Za vreme vladavine Aleksandra Makedonskog u istoriji Grčke počinje nova epoha, osnovne ideje u toj epohi su bile ideje o političkom i kulturnom ujedinjenju svih Grka. Zbog ovih ideja, ceo ovaj deo grčke istorije dobija ime helenistički, pa se i za filozofske škole i filozofe koji su bili savremenici tog perioda kaže da pripadaju helenističko-rimskom periodu filozofije. U to doba u Atini su već postojale dve filozofske škole, Akademija - Platonova filozofska škola i Likej - Aristotelova filozofska škola, ove škole su nastavile sa radom i posle smrti svojih osnivača. Međutim u helenističkom periodu grčke filozofije nastaju dve nove filozofske škole - stoička i epikurejska. Ove nove filozofske škole su više bile okrenute ka nekim praktičnim rešenjima i sticanju životne mudrosti, nego ka samom misaonom i teorijskom istraživanju.

Epikur

Osnivač epikurejske škole je bio Epikur, koji je u Atinu došao sa ostrva Samosa u IV v.p.n.e, petnaest godina posle Aristotelove smrti. Kada je došao u Atinu on je prvo zakupio jedan vrt u kom se sastajao sa svojim sledbenicima i držao im predavanja ili vodio rasprave sa njima. Zato su ih u početku nazivali još i "filozofi iz vrta". U ostalim filozofskim školama je uvek bilo više učitelja i predavača, međutim, u epikurejskoj školi je postojao samo jedan predavač - Epikur, koji je predstavljao neprikosnoveni autoritet. Epikur je bio veoma poštovan član društvene zajednice u Atini, imao je mnogo prijatelja,a govorilo se da se broj Epikurovih prijatelja ne bi mogao meriti ni sa celim gradovima. O tome koliko je bio cenjen takođe govori veliki broj njegovih bisti koje su pronađene na različitim lokacijama. Ali kao i svaki uticajan čovek Epikur je imao i veliki broj neprijatelja, koji su za njega govorili da je propovednik raskalašnog života. Te optužbe nisu nastajale kao rezultat zavisti nekih drugih filozofa ili njihove ljubomore, već su one imale osnova. Većina tih optužbi je nastajala kao posledica onog što je Epikur sam pisao u svojim spisima. U jednom spisu on je rekao: "Uopšte ne mogu da zamislim šta je dobro, ako mislim da nema zadovoljstva od jela, pića, da nema uživanja u ljubavnim odnosima i slušanju muzike." Epikur je pored toga što je bio veliki mislilac, takođe bio i pisac sa veoma bogatom baštinom. On je napisao mnogo dela (preko 300 svitaka), ali je veoma mali deo tih spisa sačuvan. Do danas je pronađeno 3 pisma, oko 40 "osnovnih misli", 80 maksima i nekoliko oštećenih delova iz njegovog dela "O prirodi". Epikurova poznata dela su i "O atomima i praznom prostoru", "O cilju", "O bogovima". Neke njegove spise je u stihovima prepevao i rimski pesnik Tit Lukrecije Kar.

Podela filozofije

Za pristalice epikurejske škole podela filozofije nije imala neki presudan značaj za njihovo učenje. Ali kao i kod većine filozofskih škola ta podela se može lako uočiti. Oni su filozofiju podelili na logiku, fiziku i etiku. Dijalektika epikurejce nije posebno fascinirala i interesovala pa se sa njom nisu preterano bavili. Smatrali su da nikakva dijalektička veština ne može da izmeni osećaje tuge, bola ili sreće i zadovoljstva koje neki pojedinac oseća.

Kriterijumi saznanja-opažaj

U saznanju on polazi od opažaja, jer oni odražavaju objektivni svet, pa čulima treba verovati. Do zablude može doći usled poremećaja u našim čulima ili trenutne promene u skladu atoma. Epikur je govorio i da lik predmeta preko opažaja prodire u naše misli.

Fizika

Epikurejska fizika se zasniva na atomističkoj fizici, a njena suština se sastoji u učenju da je sve nastalo iz nečega tj. da ništa nije nastalo iz ničega i da ne može nestati ili propasti u ništa. Po njihovom učenju sve je sastavljeno iz atoma i praznine, a postoje neki spojevi atoma i praznine koji su trajni i neki spojevi koji su prolazni. Trajni spojevi su po njima oni spojevi od kojih su sačinjeni bogovi i nebeska tela, a prolazni spojevi su spojevi od kojih su sačinjeni ljudi i sva živa bića na planeti. Bogovi žive u međusvetovima i uopšte ih ne zanimaju naše ljudske stvari. Po toj teoriji smrt je samo nestanak osećaja, raspadanje spojeva atoma i praznina koje su sačinjavali to živo biće i prelazak atoma iz jednog u drugo stanje.

Epikur je skoro u potpunosti prihvatio učenja stare atomističke fizike, međutim, on je ipak u svojoj fizici imao neka izmene u odnosu na atomističku fiziku. On je nastanak sveta objasnio drugačije i tesno je povezao fiziku sa mudrošću življenja života. Po Epikuru, pri nastanku sveta atomi su padali odozgo na dole kroz veliku prazninu, a padali su zato što su i oni tela i kao sva tela imaju svoju težinu. Pošto su atomi rodna tela tj. corpora genitalia, oni su živi i neki atomi pri tom padu skreću sa svojih putanja - dekliniraju, a zbog tih skretanja dolazi do sudara i spojeva atoma koji za posledicu imaju nastajanje bića našeg sveta.

Etika

Etičko učenje Epikurejaca možemo okarakterisati kao umereni hedonizam. Time ih odvajamo od Sokratove škole - kireničara. Hedonizam (grč. hedone, užitak) je etičko učenje koje kao podvrsta eudaimonizma, užitak smatra vrhovnim dobrom i ciljem ljudskog delovanja. Pritom se užitak može odrediti vrlo različito: kao telesno zadovoljstvo, kao duhovno zadovoljstvo, ili oboje. Uživanje je najviše dobro i svaki čovek bi trebao da teži što većem užitku. Prvi filozof koji se bavio pitanjem hedonizma je bio Aristip iz Kirene, on je bio Sokratov učenik koji je utemeljio kirensku filozofsku školu. On je razvijao Sokratovu ideju dobra, i dobro je objasnio kao užitak. To je objasnio tezom da čoveku pripada samo ono što je sadašnje i stoga treba uživati u sadašnjosti tj. od danas do sutra, jer ono što se već desilo ne možemo da menjamo, a ono što tek treba da se desi je uslovljeno neizvesnošću sudbine pa tako ni to nije sigurno. Po njemu je takođe jako bitno da mudrac vlada užitkom, a ne užitak mudracem. Po Epikuru svako preterano spokojstvo je mlohavost, a neumerena aktivnost je ludost. Epikur je definisao tri vrste želja: -prirodna i potrebna, -prirodna i nepotrebna i -neprirodna i nepotrebna zadovoljstva. Prirodna i potrebna zadovoljstva su ona koja nam omogućuju egzistenciju i njih svakako treba ispoštovati. Prirodna i nepotrebna zadovoljstva su ona koja gode čulima, ali nam nisu neophodna, pa tako ako imamo šansu da do njih dođemo bez mnogo muka u njima svakako treba uživati, a ako ne, ne treba se za njih boriti. Neprirodne i neophodne želje su one koje su uslovljene okolinom i do njih dolazi pod uticajem društva, njih se svakako treba odreći jer su preterane i suvišne.

Pojam užitka ključan je element i u filozofiji Epikura i Epikurove filozofske škole. Dok filozofi kirenske škole prednost daju užicima kakvi su radost i veselje, Epikur je smatrao da užitak čine stanja kao što su sloboda od straha, požuda i odsutnost bola. Prema Epikuru, ljudsko delovanje treba biti upereno ka postizanju nepomućenosti duha (ataraksije). Takođe epikurejci su smatrali da samo mudri ljudi mogu da vode život pun uživanja, jer oni znaju kada, kako i gde treba uživati. Oni znaju da posle nekih užitaka dolazi bol i tuga, pa zato mudar čovek uvek bira samo trajno uživanje.

Po Epikuru postoje dve vrste bola:
• Telesna bol - ona se može izbeći održavanjem fizičkog zdravlja. Održavanje fizičkog zdravlja se ogleda umerenošću, a to znači da pronađemo meru u jelu, piću, uživanju u ljubavi, zabavi... Oni su smatrali da svaki čovek treba da stekne osećaj za meru i treba da nauči da izabere ono što će mu doneti najbolja i prava čulna zadovoljstva.
• Duševna bol - ona se znatno teže izbegava jer je za njeno izbegavanje potrebno dobro poznavanje prirode stvari. Najveće duševne boli su strah od smrti i strah od Božije kazne i strepnja za neizvesnu nadu o večnom životu. Epikur je smatrao da ne postoje razlozi za ovakve strahove. Da je strah od smrti bezrazložan on je objasnio tezom: "Smrt nas se ništa ne tiče, jer dok postojimo (dok osećamo), smrti nema, a kada smrt dođe, onda nas više nema jer više ništa ne osećamo.". Takođe je tvrdio da se ne treba bojati smrti, ni božije kazne, jer bogovi žive u svom svetu punom uživanja i ne brinu za nas. Strah od strepnje da li večni život postoji ili ne, Epikur je pobio tvrdnjom da večni život postoji, jer atomi naše duše ne mogu da propadnu, već se samo razvejavaju po okolnom vazduhu i opet se mogu spojiti i roditi u obličju nekog drugog bića. Ove tvrdnje Epikur je izveo na osnovu ideja stare atomističke fizike.

Po Lućanu de Krešencu za Epikura, pa tako i sve epikurejce pitanje etike je bilo ono što ih je najviše interesovalo i okupiralo. Oni su smatrali da je društvo koje se bazira na prijateljstvu bolje od onog koje se oslanja na pravdu. Epikur je jednom prilikom izjavio: "Od svih dobara koja nam mudrost pruža najdragocenije je prijateljstvo." Na ovoj njegovoj mislli se bazira cela njegova filozofija. Epikurejci su smatrali da čovek ako hoće da živi i preživi mora da bude u zajednici koja se zasniva na prijateljstvu i da se okruži prijateljima što je više moguće, jer će tako biti društveniji i naklonjeniji svojim bližnjima. Pošto je epikurejska škola predstavljala umereni hedonizam, njihova etika teži isključivo srednjim emocijama, jelo i piće bez preterivanja, voditi ljubav u određenim granicama, stoga je prijateljstvo prava srednja emocija između ravnodušnosti i ljubavi.

Na kraju možemo reći da su se epikurejci zalagali za apolitičan život, i da su isticali vrednost prijateljstva i skladnosti. Glavna poruka epikurejaca je bila: - izbegni bol, a glavna ideja njihovog učenja: "Cilj ljudskog života je uživanje.".

Literatura

• Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić - Filozofija za srednju školu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.
• Dr.Branko Pavlović,Veljko Korać - Istorija filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1994.
• Lučano de Krešenco - Istorija grčke filozofije, Svetovi, Novi Sad 1991.
• wikipedia
• philosophypages
• epikur

pripremila: Maja Novković IV-5