Platonova etika je usmerena na postizanje najvišeg dobra, pa se može smatrati eudajmonističkom. To najviše dobro, znači razvitak čoveka kao umnog i moralnog bića. Dobro se sastoji u ispravnoj srazmeri zadovoljstva i mudrosti. Prema tome, dobar je onaj život u kojem su pomešane aktivnosti uma sa nekim zadovoljstvima, koja su neškodljiva i uživaju se umereno.

Prema Platonu, dobar život pre svega podrazumeva poznavanje ideja. No, za dobar život, od ključnog je značaja da čovek bude svestan toga da se tu radi samo o "drugostepenom" znanju, da jasno razlikuje opažajni svet od carstva večnih ideja. Materijalnom svetu se, dakle, ne okreću leđa, ali čovek mora znati da je taj svet samo kopija carstva večnih ideja.

Mešavina zadovoljstva i mudrosti, koja čini dobar život, zavisi od prave mere ili srazmere. Kako je "srazmera" pre svega odlika nečeg lepog, to se dobro pojavljuje zapravo kao oblik lepog, a srazmera (συερα), lepo (καλου) i istina (αληθεια) biće tri odlike onoga što je dobro. Prvo se mesto daje "pravovremenosti", drugo srazmeri, lepoti ili potpunosti, treće umu i razboritosti, četvrto naukama, veštinama i ispravnim mnenjima, peto zadovoljstvima koja u sebi ne sadrže bol, a često umerenom zadovoljavanju požude koja je neškodljiva. Najviše dobro (summum bonum) podrazumeva spoznavanje boga, odnosno čovekovo nastojanje da postane sličan bogu. Ali može postati sličan samo onoliko koliko je to moguće za čoveka. Biti sličan bogu, znači postati pravedan uz pomoć razboritosti.

Platon je zastupao Sokratovo shvatanje da su vrlina i znanje izjednačeni. Mudro je težiti onome što je dobro i korisno, a nerazborito je ići za onim što je štetno. Postoje različite vrline, ali sve te različite vrline tvore jedinstvo jer predstavljaju izraze jednog istog znanja o dobru i zlu. Razne vrline su sjedinjene u razboritosti, u poznavanju onoga što je istinski dobro za čoveka. Platon je smatrao da čulni svet nije istinski predmet naše spoznaje: istinski se može spoznati samo bezvremenski, nenastali i nepropadljivi svet ideja.

Platon je smatrao da niko ne čini zlo namerno, da niko ne čini zlo a da pritom zna da to to čini jeste zlo. Kada neko bira ono što de facto jeste zlo, on to bira zato što to nešto zamišlja kao dobro, ali uprkos svom znanju, bira nešto što se pojavljuje kao neposredno dobro ili kao neka kratkoročna korist. Platon za takvog čoveka uspostavlja princip moralne odgovornosti: čovek koji, uprkos svom znanju, bira nešto što je po sebi zlo, odgovoran je zato što je dopustio strastima da mu pomute razum i zamrače njegovo vlastito znanje.

Prema Platonu (4. knjiga Države ) postoje četiri temeljne vrline: mudrost (σοφια), hrabrost (αυδριεα), umerenost (σωφροσνυη) i pravednost (δικαοσυνη). Mudrost je vrlina umnog dela duše, hrabrost srčanog ili voljnog dela, dok se umerenost sastoji u jedinstvu voljnog i nagonskog dela. Pravednost se pojavljuje kao opšta vrlina, koja nastoji da svaki deo duše obavlja svoj "zadatak" u opštem skladu. Zadovoljstvo je podređeno dobru, a um se pojavljuje kao sudija zadovoljstvima. Dopušta samo ona koja su neškodljiva i koja su saglasna sa skladom duše i tela.

2.Političko učenje

Platon izvodi svoju političku filozofiju na temelju svojih: epistemoloških načela (istinski se može spoznati samo ono što jeste ), ontoloških (ono što jeste su večne ideje, čije je krajnje načelo Jedno ili Dobro), psiholoških (umni deo duše treba da upravlja ostalim delovima) i etičkih (dobro ili vrlina je znanje koje se može naučiti). Platona ne interesuje nijedna postojeća država. U njegovoj teoriji države, ispituje se zapravo kakva bi trebalo da bude država (ispituje se država po sebi ). U takvoj državi imaju udela one ideje koje se imenuju kao "pravedno po sebi", "dobro po sebi" i "lepo po sebi". Cilj je pronaći idealnu državu, kao uzor prema kojem svaka konkretna država treba da bude modelovana. Ako postojeće države ne odgovaraju idealu, tim gore po te države.

Političkoj filozofiji posvećena su tri dijaloga: Država , Državnik i Zakoni .

2.1.Država

Prvi od ovih ( Država ) je najvažniji i može se reći da je taj dijalog najkompletnije izvedeno Platonovo delo. Naša reč "država" ne odgovara najbolje izvornom naslovu Politeia , koji se odnosi na celokupnost javnog (ili građanskog) života u organizovanoj zajednici i koji ujedno označava ono što mi zovemo ustav .

U Državi započinje rasprava o tome šta je pravednost. Sokrat, koji vodi dijalog u ovom spisu, preporučuje da se prvo ispita šta je pravednost onako kako ona postoji u državi, jer će se tako ona ista slova pravde videti "ispisana krupnije i na većoj tabli", pa će se onda lakše preći na utvrđivanje pravde i kod pojedinca ("tragajući za sličnošću većeg u obliku manjeg" - Rep . 368e 2.369b 4). Iz ovoga se jasno vidi da je Platon smatrao kako i za pojedinca i za državu važi jedan isti apsolutni moralni zakon. Država mora biti ustrojena u skladu sa opštim moralnim načelom.

Država postoji da bi služila potrebama ljudi. Ljudi se moraju oslanjati na pomoć i saradnju drugih ljudi u proizvodnji životnih potrepština. Zato su ljudi okupljeni na jednom mestu kao saradnici "i to zajedničko stanište mi nazivamo državom" ( Rep . 369c 1.4). Tako Platon smatra da država nastaje iz ekonomskih potreba ljudi. Međutim, neće svi ljudi raditi sve poslove, nego će svako obavljati ono za šta je sposoban: tako nastaju različita zanimanja, jer svako treba da doprinosi zajednici na različite načine. Ali porastom stanovništva, postojeće područje postaće nedovoljno, i zato će mu se morati pripojiti malo teritorije od suseda. Tako poreklo rata nalazi Platon u demografsko-ekonomskim uzrocima.

Savršena država mora biti pravedna. Za razliku od sofista, koji smatraju da je svaka "pravda" samo izraz onoga ko je trenutno na vlasti (monarha, tiranina, oligarha, demosa), pa da je prema tome svaki zakon istovremeno i pravedan i nepravedan, Platon utvrđuje, dosledno se pridržavajući svoje teorije ideja kao bivstvujućih opštosti, da pravednost po sebi mora postojati. Država koja sadrži u sebi takvu pravednost, mora da zadovoljava interese svih, a ne samo jednog dela društva, i ne može se zasnivati na odlukama većine, nego onih koji poseduju istinsko umno znanje (νοησις).

Platonova etika je socijalna, tj. ne radi se o sreći pojedinca, nego o sreći čoveka po sebi, odnosno o sreći svih ljudi. Životne prilike u idealnoj državi moraju biti uređene po načelu moralne određenosti pojedinca. Zato prema tri dela duše moraju biti u državi tri staleža: 1) vladari ili upravljači (umni deo duše), koji određuju zakone i načela uprave; 2) vojnici ili čuvari države (voljni deo duše), koji paze na sprovođenje zakona i štite državu od neprijatelja; 3) zanatlije, zemljoradnici i zanatlije (nagonski deo duše), koji stvaraju materijalna dobra. Država postaje savršena pravednošću, a ona se sastoji u tome da svaki od tri staleža vrši savesno svoju dužnost i to odvojeno od druga dva staleža. Raspored ljudi među tri staleža nije zasnovan na poreklu ili ma kakvoj njihovoj spoljašnjoj odlici, već isključivo na njihovoj sposobnosti saznanja, odnosno na njihovom talentu.

-Vladari

Vladari (upravljači) države biraju se već u najranijoj mladosti među decom iz staleža čuvara. Oni će biti školovani ne samo u oblasti muzike i gimnastike (kao i ostala dva staleža), nego i u matematici i astronomiji. Njima je matematika potrebna za shvatanje umnih stvari, da bi mogli da se okrenu od "nastajanja ka istini i bitku" ( Rep . 525b 11.Ac 6). To je sve uvod u dijalektiku, kojom čovek započinje otkrivanje čistog bitka, čisto umnim saznanjem, bez ikakve pomoći čula, sve dok se ne dođe do dobra po sebi. Tako se budući vladar uspinje preko svih lestvica "linije spoznaje". Nakon pet godina izučavanja dijalektike, kandidat se vraća među čuvare države, da bi stekao neophodno životno iskustvo i da bi se dokazao suočen sa različitim iskušenjima. Nakon petnaest godina, kada napuni pedeset godina života, on postaje upravljač države, i to ne zato što bi to hteo, nego po nuždi, te uređuje državu i njom upravlja koristeći kao uzor samo dobro po sebi , istovremeno vaspitavajući nove naraštaje budućih vladara. U Sedmom pismu ( Ep . 325d 6.326b 4) Platon kaže (a to je njegova čuvena teza o filozofima-vladarima): "Ljudski rod se neće rešiti nesreća sve dok rod onih koji se ispravno i istinski bave filozofijom ne dođe na vlast ili dok oni koji imaju vlast ne počnu da se istinski bave filozofijom".

Ustav Platonove države je aristokratski i totalitaran: vlast pripada najboljima, umnim ljudima koji poseduju vrlinu, filozofima. Prva dva staleža stvaraju porodicu čuvara. Pojedinac se u takvoj državi sasvim gubi. Država upravlja čitavim životom građana. Prema načelima eugenike, brak građana biće pod nadzorom države, posebno među dva viša staleža. Brak služi tome da se dobije najbolje moguće potomstvo, koje će odgajati država. Porodice nema, već postoji zajednica žena i dece. To načelo sprovedeno je samo za prva dva staleža.

Treći stalež prepušten je sam sebi. On je izvršio svoju dužnost ako je stvorio materijalnu podlogu i ako sluša čuvare, ali ne učestvuje u državnoj upravi. U idealnoj državi oba pola su ravnopravna: Platon priznaje da su žene fizički slabije od muškaraca, ali zato tvrdi da su po umnim sposobnostima sasvim jednake s njima.

Pošto je u idealnoj državi celokupno obrazovanje zasnovano na načelima istine i dobra, u njoj ne može biti mesta za epske pesnike i dramatičare. Oni su opasni sa etičkog stanovišta, zbog načina na koji govore o bogovima.

2.2.Državnik

U Državniku se tvrdi da je najbolji oblik vladavine onaj u kome vladar (ili vladari) donosi zakone za svaki pojedinačni slučaj. Međutim, to bi od vladara zahtevalo više božansko nego ljudsko znanje. Od urednih i dobrih vladavina najbolja je, prema Platonu, monarhija, tj. vladavina jednog, druga najbolja je oligarhija, tj. vladavina nekolicine, a najgora je demokratija, tj. vladavina mnoštva. Obrnuto, ako se pogledaju loše vladavine, onda je najgora vladavina jednog, tj. tiranija (jer ona može prouzrokovati najviše štete), druga najgora vladavina je vladavina nekolicine, a najmanje loša je vladavina mnoštva.

2.3.Zakoni

U Zakonima Platon čini ustupke realnosti, odnosno mogućnostima praktične realizacije svoje idealne države. On opisuje kako bi trebalo da izgleda jedno praktičnije, drugo najbolje državno uređenje.

Pre svega, kaže Platon, idealni polis trebalo bi da bude udaljen od mora najmanje osamdeset stadija, kako bi se osiguralo da on bude zemljoradnička zajednica, tj. da bude zajednica koja proizvodi, a ne ona koja uvozi. Blizina mora prouzrokuje želju za sticanjem novca, što pak u ljudskoj duši rađa nečasne i nepostojane navike. Iz istog razloga, država treba da ima novac koji će važiti samo za njene građane, a ne i van njihove zajednice. Dalje, u idealnoj državi nema mesta ni tiraniji, ni oligarhiji, ni demokratiji; svi ovi oblici vladavine podjednako su loši, jer donose zakone samo za dobrobit svog staleža, a ne cele države. Vladavinu ne treba poveriti nekome zbog njegovog porekla ili imovinskog stanja, nego isključivo zbog njegovog ličnog karaktera i dokazane sposobnosti upravljanja.

Platon naširoko govori o postavljanju i dužnostima raznih državnih službenika. Tu je 37 čuvara zakona koji moraju imati između 50 i 70 godina života; određeni broj poverenika koji će voditi brigu o muzici i gimnastici, ali od kojih je najvažniji poverenik zadužen za obrazovanje, koji će se brinuti o muškoj i ženskoj omladini; veće nadzornika koje će pregledati poslove činovnika po isteku njihove službe, i tako dalje. Muškarci će u brak stupati u dobi izmedu 30. i 35. godine života, a žene između 16. i 20. godine. Funkcija braka je da "državi podari što lepše i bolje potomstvo" ( Nom . 783d 8.e 1) pa stoga supružnici treba da se rastave, ukoliko nakon deset godina sklapanja braka ne dobiju decu.

Vaspitanju dece posvećuje se velika pažnja. Od treće do šeste godine dečaci i devojčice igraće se zajedno, a zatim će dalje obrazovanje nastaviti odvojeno. Obrazovanje će se sastojati u proučavanju gimnastike, muzike (postojaće državna antologija stihova), aritmetike, astronomije itd. U vezi sa krivičnim pravom, on kaže da prilikom kažnjavanja prekršilaca zakona treba voditi računa i o psihološkom stanju počinioca, te da li je delo počinjeno "ozbiljno ili u detinjoj lakomislenosti". Njegovo razlikovanje između štete i nepravde kao da anticipira kasnije pravno razlikovanje između građanskog i krivičnog prava.

Građani Platonove države neće smeti da putuju u inostranstvo bez odobrenja države, a i tada samo ako su napunili četrdeset godina života. A oni koji odu u inostranstvo po povratku će "učiti mlade kako ustanove drugih država zaostaju za njihovima" ( Nom . 951 a 2.4). Istovremeno, država će u druge države slati "posmatrače" ne bi li tamo videli nešto korisno što se može usvojiti i kod kuće. Država će, naravno, nadgledati i strance koji dolaze iz tuđine.

-Ropstvo

U svojim gledištima prema instituciji ropstva, Platon uglavnom zaostaje čak i u odnosu na savremenu atinsku praksu. U potpunosti prihvata ustanovu ropstva: rob je gospodareva svojina koja se može otuđiti ( Nom . 776b 5.c 3).

On čak ne pruža robovima ni onu zaštitu koju im je dodeljivao atinski zakon i koji je predviđao da će se sudski goniti gospodar koji prema robu iskazuje obest . U Platonovoj državi zaštita za roba postoji samo u vezi s njegovim javnim svojstvom i to, ukoliko je gospodarev odnos prema robu značajan za etički razvitak samog gospodara. Na primer, ubistvo roba izvršeno kako bi se roba sprečilo da dostavi infomacije o nekoj povredi zakona, smatraće se jednakom ubistvu slobodnog građanina. Takođe, premda "svaka reč upućena robu treba da sadrži neko naređenje", prema robovima treba postupati dobro, prvenstveno radi nas samih: istinski poštovalac pravde otkriva se u svom postupanju prema onima sa kojima bez opasnosti može biti nepravedan ( Nom . 776d 2.778a 5).

-Rat

Platon se dotakao i filozofije rata. Na tezu da se svaka država nalazi u prirodnom stanju rata protiv svake druge države, u neobjavljenom ratu koji svejedno uvek traje, Platon odgovara da će, što se tiče građanskog rata, najbolji zakonodavac uvek nastojati da spreči da do njega dođe, a ako do njega dođe, nastojaće da sukobljene strane pomiri trajnim prijateljstvom, i da će, što se međudržavnog rata tiče, uvek težiti ka najboljem, a to je dobrobit države, osigurane u miru i dobrovoljno. Prema tome, Platon odbacuje tezu da državničko upravljanje postoji radi rata, naime da mir postoji radi rata, već naprotiv, da ako treba voditi rat, to će biti jedino radi mira.

To je Platonova utopija, koju su mnogi pisci, s manje ili više misaone dubine, nastojali da oponašaju. Platonova utopija dobija obeležje totalitarne države: ljubav je, na primer, ukinuta kao mogućnost slobodnog izbora partnera, a ostavljena kao mogućnost planskog sklapanja kratkotrajnih bračnih veza u funkciji eugenike; sve umetničko stvaralaštvo ima da služi isključivo u didaktičke svrhe, a pesnike kao što je Homer treba lepo primiti, čak i ovenčati lovorovim vencem, ali ujedno i što je pre moguće, na lep način isterati iz države. Jer, takvi bi pesnici uneli nekontrolisanu radost i nepredvidljivo ponašanje u toj Platonovoj racionalnoj, ali istovremeno tužnoj i praznoj planskoj ustanovi.

Literatura :

Veljko Korać, Branko Pavlović: Istorija Filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1991.Beograd
M. Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić: "Filozofija", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2003.Beograd

Linkovi:

Pripremila: Kovčin Katarina, IV-5

Plan i program

Periodi

Mapa antičke Grčke

Rečnik antičke filozofije

Filozofi