GIMNAZIJA
AKTUELNO
Forum
SAJTOVI
ZANIMLJIVO
Anaksagora
Anaksagora je po poreklu bio Jonjanin. Klazomena je jonski grad–država, severno od Mileta i Efesa. Ali on nam je više poznat po svom delovanju i životu u Atini, nego po rodnom gradu u Joniji. Apolodor je procenio da je Anaksagora rođen u vreme 70. Olimpijade, a to ce reći u vreme između 500-496. g. p.n.e. i da je umro pošto je doživeo starost od 72 godine. Apolodor je predpostavljao da je Anaksagorina smrt morala biti približno kad i Periklova, zato što su Perikle i Anaksagora bili prijatelji. Na taj način je utvrđeno da je Anaksagora umro oko 428. g. ili 427. g. p. n. e. Stari izvori kažu da je Anaksagora 30 godina živeo u Atini i to između 480. i 450. g. p.n.e. Iz toga proizlazi da je Anaksagora došao u Atinu kao dvadesetogodisnji mladić. Anaksagora je je pripadao imućnoj i uglednoj aristokratskoj porodici i nasledio je veliku imovinu. U dijalogu Hipija veći,čija autentičnost nije potpuno sigurna, Platon kaže da je Anakagora zapustio bogato nasleđe, da je ceo život posvetio nauci, pa mu je bogatstvo propalo.
Doksogrfska svedočanstva slažu se u tome da je Anaksagora bio Anaksimenov učenik. Međutim to je nemoguće, jer Anaksimen je umro pre nego što se Anaksagora rodio. Teofrast je zabeležio: "Anaksagora je bio privrženik Anaksimenove filozofije".
Anaksagora je veoma brzo nadraso Anaksimenovo učenje i uklopio ga u "modernije poglede", kao i Meliso Samljnin i Leukip.
Anaksagora je prvi filozof koji se učvrstio u Atini. Sokrat, Anaksagora, kasnije i Aristotel, bili su na razlicite načine žrtve tog atinskog javnog mnjenja. Jer, ono u Atini tog doba nije bilo naklonjeno bilo kakvom naučnom istraživanju.
Perikle je bio Anaksagorin blizak prijatelj, iako su Sokrat i Platon smatrali da je Perikle bio Anaksagorin učenik. To se prima sa rezervom, jer Perikle nije bio filozof.
Atinjani se nisu tako lako dali podvrgnuti duhovnoj prefinjenisti i otvorenosti. Oni su Anaksagori dali jedan nadimak, koji je pogrdno zvučao u njihovim ušima, nadimak – Nus (um).
Takodje se govorilo da je Anaksagora bio i učitelj čuvenog tragičara Euripida. Međutim Euripid je samo čitao Anaksagorine spise, ali ništa više od toga. Jer, svi pokušaji da se u Euripidovim tragedijama nađu neka tvrđenja koja podsećaju na Anaksagorino učenje završavala su sa neuspehom, ili interpretativnim konstrukcijama. Sotion i Satiros, tvrde da je Anaksagora u Atini bio optužen.
Prema Sationu,Anaksagoru je optužio građanin Kleont. Optužba je glasila: "Anaksagora tvrdi da je Sunce samo usijana masa". Atinski sud je osudio Anaksagoru na pet talenata globe (tlenat je zlatan novac,njegova vrednost bila je 60 mina ili 6000 drahmi. Celokupna Anaksigorina dela u atini bila su jedna drahma). Zbog čega je Anaksagora ugrabio prvu priliku da pobegne iz Atine.
Prema Satiorosu,Anaksagoru je optužio gradjanin Tukidid. Optužba je glasila: "Anaksagora je kriv za asebeju". Asebeja je nepoštovanje božanstva, svetih mesta, zanemarivanje religioznih obreda. Satiros jos kaže da je Anaksagora, pored optužbe za asebeju, bio optužen i za spletkarenje. To je bila optužba koja je na to da se Anaksagora kao stranac meša u političke poslove atinske države i to čini posredstvom Perikla. Zbog toga je bio osuđen na smrt,ali sud je ovu presudu izrekao u Anaksagorinom odsustvu, što podrazumeva da je filozof na vreme izmakao. Anaksagorino napuštanje Atine (oko 450g. p.n.e.) tumači se kao bekstvo.
On se nije vratio u svoj rodni grad Klazomenu nego je otišao u Lampsak. U toj jonskoj državici bio je lepo primlje, suprotno nedaćama u Atini. Tu je osnovao svoju školu. Imao je dosta učenika i umro je u dubokoj starosti. Građani Lampsaka su mu u znak visokog poštovanja podigli spomenik na agori. Spomenik je bio posvećen istini i Nusu. Anaksagora je u svom testamentu izrazio želju da učenici ne idu u školu na dan njegove smrti. Građani Lampsaka su ovaj zahtev usvojili i otuda se praznovao dan Anaksagorine smrti u Lampsaku. Anaksagora je stekao veliki ugled, zbog koga su ga poštovali i njegovi atinski neprijatelji.
Dok je bio u atinskoj tamnici, Anaksagora je na zidu crtao geometriske likove pomoću kojih je hteo da reši čuveni problem kvadrature kruga. Kasnije se pokazalo da je taj problem nerešiv, jer je nemoguće konstrujisati kvadrat čija bi površina bila identična površini kruga, što znači da površinu kruga nije moguće izračunati tačno, već približno. Na osnovu Plutarhovog govora o Anaksagorinom črtanju u tamnici, iskonstrujisan je podatak da je on bio autor jedne matematičke rasprave.
Simplikije je napravio izvod iz prvog, opšteg dela Anaksagorinih spisa. Ostatak, gde su verovatno bili izloženi detalji Anaksagorine teorije, ostao je nepoznat. Izgleda da je u tom delu izgubljenog spisa Anaksagora izložio ispravnu teoriju o svetlosti Meseca i da je uspeo tačno da objasni fenomen mesečevog i sunčevog pomračenja.
Anaksagora je prvi shvatio da um vlada svetom
Tek ovde počinje da se rađa jedna svetlost (ona je doduše još slaba): razum se priznaje kao princip. O Anaksagori je Aristotel rekao: "Onaj, međutim, koji je rekao da je um uzrok sveta i svega reda, kako u živome tako i u prirodi, izgledao je u poređenju sa onima koji su ranije govorili nasumice kao jedini razborit čovek". "Filozofi pre Anaksagore", kaže Aristotel: "mogu se uporediti sa onim lutalicama koje nazivamo naturalistima. Kao što borci često zadaju u svome teturanju dobre udarce, ali ne po propisima veštine, tako izgleda da ni ovi filozofi nemaju nimalo svesti o onome što govore". Tu svest imao je prvi Anaksagora, pošto tvrdi da je misao opštost koja postoji po sebi i za sebe, da je čista misao istina. Anaksagora je izgledao kao trezan među pijanima. Mi pritom ne smemo misliti na subjektivnu misao; kod mišljenja mi odmah mislimo na naše mišljenje kakvo je u svesti. Ovde se međutim ima u vidu potpuno objektivna misao, ono što je opšte; kao što kažemo: u svetu ima razuma, uma, njega takođe ima i u prirodi. Sam taj zakon, taj razum, taj um jeste imanentan prirodi, predstavlja suštinu prirode; priroda nije formirana pod nekim spoljašnjim uticajem, slično onome kad ljudi naprave neku stolicu. Što je takođe napravljen pametno, ali to je uradio neki razum koji je spoljašnji u odnosu na to drvo.
Ovde pak ima se u vidu onaj razum, ono opšte koje znači imentnu prirodu samog predmeta. Ono je princip. Do sad smo imali misli, sad je sama misao učinjena principom.
Nastajanje i nestajanje kao spajanje i razdvajanje "smena stvari" (homeomerija)
Anaksagora tvrdi da nema apsulutnog postajanja i nestajanja: "O postajanju i nestajanju Heleni nemaju pravilno mišljenje, jer nijedna stvar ne postaje i ne propada, nego se iz onih što postoje sastavlja i ponovo se izdvaja. I zato bi bilo pravilno da, umesto postajati kazu mešati se i umesto propadati razdvajati se". Osnovu stvari čine spajanje i razdvajanje prvobitnih stvari, koje on zove semenke, a sastavljene su od veoma mnogo sitnih, čulima neopažljivih istovrsnih čestica, koje svugde čuvaju isti kvalitet, npr: kad se čestice zlata spajaju i razdvajaju, one opet ostaju zlato, čestice mesa opet meso, itd. Zato ih Aristotel zove homeomerije. Broj tih homeomerija je neograničeno velik, razlicite su po obliku, boji i ukusu, a po trajanju su večne i nepromrnjive.
Dok je Empedokle poštavio četiri stihije kao korene svega, Anaksagora, dakle, ide dublje od njega tako sto postavlja neizmeran broj stihija jer mu se očevidno činilo da se iz mešanja samo četiri stihije ne mogu objasniti osobine svih različitih empirijskih stvari. Te stihije izlaze iz jedne zajedničke prasupstance. U početku "sve stvari behu zajedno" – tako Anaksagora započinje svoj spis – "bezgranične i po množini i po malini, jer je i maleno bilo bezgranično. I dokle god su sve bile zajedno, ništa se nije moglo razlikovati zbog maline. Sve obuhvata vazduh i etar, oba bezgranični. Jer oni su u celokupnoj masi i po množini i po veličini najveći". Pri konstrujisanju pvobitne materije Anaksagora je, po svoj prici, imao na umu panspermije. Prvobitna materija kao panspermija podseća, dakle, ne samo na mitski haos i na Anaksimandrov apejron nego i na Parmenidovu i Empedoklovu loptu.
Iz takvih ontoloških principa izvodi Anaksagora svoju kosmologiju, biologiju, itd. Iz panspermije kao prvobitnog stanja, koje je trajalo polovinu večnosti, i u kojem je vladao potpuni mir, počinje u jednom datom trenutku večnosti izdvajanje homeomerija rotacionim kretanjem u jednoj tački. Pošto su se tim kretanjem homeomerije razdvojile na manje skupine, postali su pojedini predmeti, i oni su dobili ime i osobinu po onim homeomerijama kojih u njima ima najviše. Anaksagora, dakle, prvi uči o postanku sveta kao o jednom vremenskom aktu ili o vremenskom apsulutnom početku promene.
Spajanje i razdvajanje homeomerija, što čini osnovu postajanja i nestajanja u prirodi, vrši se u početku pod uticajem specijalne pokretne sile koja nepokretnu pramateriju stavlja u pokret i uređuje. U Empedokla su dve sile: dva čas mitski personifikovana čas bezlično zamišljena psihička činioca, ljubav i mržnja, a u Anaksagore taj dinamički činilac jeste um (nus) koji spajanjem i razdvajanjem pramaterije pripada nekoj svrsi.
Literatura :
