Antropološki period

Društveno-istorijski preduslovi za nastanak antropološkog perioda

Antropološki period nastaje u staroj Grčkoj polovinom 5 v.p.n.e i traje sve do kraja 4. v.p.n.e. Posle velike Grčke pobede nad Persijancima dolazi do najvećeg procvata njihove kulture i civilizacije. Dolazi do velikih promena u politici, društvu, privredi, ali i u prosveti. Sve se menja i napreduje. Shodno tome, menja se, i način razmišljanja i života. Dolazi do razvoja demokratije, tj. vladavine naroda, slobode govora, mogućnosti da svaki slobodan čovek zastupa sebe i iznese svoje mišljenje na skupštini, veću ili sudu. Tada uspeh svakog pojedinca više nije zavisio od njegovog porekla, novca, bogatstva, već od njegovog znanja, umeća i sposobnosti. Stari način školovanja više nije mogao da prati društvo koje je bilo u usponu. Nije bilo dovoljno da istrenirate svoje telo, malo naučite čitati i pisati, pa da uspete u životu i poličkoj sceni tadašnje Grčke. Jedini način da uspete je bio da steknete što je moguće šire znanje o prirodi, društvu, ljudskoj naravi i da to stečeno znanje iskoristite na što bolji način.

Čovek u centru interesovanja

Sa svim ovim promenama u društvu, dolazi i do velikih promena u razmišljanju. Sva ova previranja u demoktatski orjentisanoj Atini i njena borba sa aristokratski uređenom Spartom doveli su do toga da su se grčki mislioci umorili od pitanja arhea tj. prapočetka i počeli da obraćaju pažnju na čoveka (ανθρωπος). Odatle ovaj period i dobija ime antropološki period. Kosmos i njegovi zakoni više ne fasciniraju ljude u tolikoj meri kao ranije, već se njihova interesovanja prebacuju na čoveka, njegovu društvenu delatnost, mogućnost čovekovog saznanja, uspostavljanja sloge, prevazilaženja razlika među ljudima i slojevima u društvu itd...

Ovakve društvene prilike dovode do izdizanja jedne grupe mislilaca koji su sebe nazivali Sofisti (σοφισται). Sofisti su bili mudri ljudi širokog znanja ali, prvenstveno ljudi koji su dobro poznavali retoriku (nauku o besedništvu ali i samu veštinu besedništva), dijalektiku (veštinu dokazivanja i opovrgavanja) i eristiku (teoriju i veštinu prepiranja). Građani su tražili učitelje koji bi ih mogli naučiti kako da uspeju u političkom i javnom životu i budu cenjeni, a sofisti su tražili način kako da ostvare profit na svom ogromnom znanju i neprikosnovenim verbalnim sposobnostima. Oni su bili putujući učitelji, išli su od grada do grada i za novac pružali svoje usluge. Predavanjima, debatama, polemikama, govorima oni su obrazovali građane i pokazivali im kako da izvešte svoje govorničke sposobnosti. Prvenstveno mlađim građanima oni su držali predavanja iz oblasti geografije, fizike, metafizike, etike, gramatike, poetike, astronomije, kosmologije... Ova predavanja održavana su, kako po privatnim kućama i posedima, tako i na javnim mestima. Izvorno značenje reči sofist znači biti mudar , u početku je i bilo tako, smatrani su za najmudrije ljude svog vremena i narod ih je nazivao "učiteljima mudrosti". Međutim, zbog činjenice da su sofisti svoje učenike učili da od laži naprave istinu i od istine laž (radi ostvarivanja sopstvene novčane koristi i sticanja ugleda u javnom životu), i toga da su za svoje usluge uzimali novac, što je za to vreme bilo krajnje nečasno, termin sofist počinje da dobija pogrdno značenje. Cilj njihovog učenja je bio da od svog učenika naprave dobrog političara koji će posedovati sposobnost da ubedi druge u ispravnost i opravdanost svog stanovišta, a ne to da dokazuje da li nešto jeste ili nije konačna istina. Od vremena Platona i Aristotela za sofiste se smatralo da su ljudi niskog morala. Oni su u svojim govorima za sofiste govorili da su prodavci "sumnjive robe".

Bilo kako bilo, sofiste će istorija pamtiti kao prve prosvetitelje, što su u neku ruku i bili. Putovali su po Grčkoj i prosvećivali ljude, što je išlo u korist i građanstvu i sofistima. Baš zbog činjenice da su prosvećivali narod, Hegel ih je veoma cenio i poštovao i uvek govorio u njihovu korist.

Sofisti su, takođe, značajni za filozofiju zato što su prvi definisali vrline, arete (αρετε), kao neku vrstu znanja. To znači da se vrline stiču umnim radom, a ne kao što se do tada verovalo fizičkom vežbom, tj. oni su prvi veću vrednost dali intelektu nad fizičkom lepotom. Takođe, tim što su osnovu razmišljanja preneli sa prirode na čoveka i tim udarili temelje nekim naukama koje poznajemo i danas.

Najznačajniji predstavnici antropološkog perioda su Sokrat i sofisti: Protagora, Gorgija, Kalikle i Trazimah, Antifont i Hipija.

Doprinos sofista i Sokrata antičkoj filozofiji

Ksenija Atanasijević u svom spisu "Antička filozofija" govori o tome da, bez obzira na to, da li prihvatamo ili kudimo rad sofista, njihova važnost se mora uvažavati. Njihov doprins u istoriji grčke filozofije se mora priznati. Sofistička filozofija je jedan od najvažnijih perioda u grčkoj filozofiji, ona je pripremila njenu kulminaciju, tj. doktrine Sokrata, Platona i Aristotela. Sofisti su takođe bili prvi zastupnici skepticizma, subjektivizma i relativizma i svojim radom stvorili uslove za sjajne doktrine sledećeg perioda filozofije. Ali njihov najveći uspeh je bio to, što su, baveći se praktičnim problemima, otkrili subjekat kao izvor istine, koji ne ugrožava ni to da sofisti negiraju mogućnost da subjekat u sebi pronađe kriterijum istine.

Sokrat je osnivač etike uopšte, kao i etičkog intelektualizma koji na racionalan način rešava problem sreće. Takođe, je i osnivač dve metode dijalektičkog ispitivanja i pronalazač onoga što je u množini pojmova. Sokrat zauzima veoma visoko mesto u čitavoj istoriji filozofije. Njegova pojava, rad, učenje i način života je toliko fascinirao Platona i inspirisao ga za mnošto besprekornih dijaloga. Sokrat je sa zanosom, sa kojim je mislio i živeo svoju filozofiju, postao najsugestivniji filozof starog veka.

Problemi klasifikacije

Međutim, nemaju svi filozofi i mislioci jednako mišljenje o tome da li sofisti i Sokrat pripadaju Antropološkom periodu ili ne. Dr Branko Pavlović u svojoj knjizi "Istorija Filozofije" Sofiste i Sokrata ne svrstava u isti period u antičkoj folozofiji, već je antičku filozofiju podelio na više manjih celina i pri toj podeli razdvoio sofiste i Sokrata. I dr Ivan Kolarić u svom udžbeniku za Učiteljski fakultet u Užicu 1998, takođe razdvaja Sofiste i Sokrata i antičku filozofiju deli na tri celine:I -Dosokratska Filozofija, u koju je svrstao Antropološki relativizam sofista; II -Klasična Helenska Filozofija, u koju je smestio Sokrata sa Platonom i Aristotelom i III -Helenističko-Rimska Filozofija. Dok Mile Savić, Vladimir N. Cvetokvić i Nenad Cekić, autori udžbenika "Filozofija za srednju skolu", antičku filozofiju dele na Grčku filozofiju i Helenističko-Rimski period. Grčku filozofiju dele na tri perioda: Kosmološki, Antropološki, Sistemski period, a Sokrata i Sofiste zajedno svrstavaju u Antropološki period.

Izvori

• Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić - Filozofija za srednju školu, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.
• Dr.Branko Pavlović,Veljko Korać - Istorija filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1994.
• Atanasijević, Ksenija - Antička filozofija, Plato, Beograd 2007.
• Dr.Ivan Kolarić - Udžbenik za Učiteljski fakultet, Užice 1998.
• wikipedia
• philosophypages
• smrt-sokratova

Pripremila: Maja Novković IV-5