Helenska filozofija

POJAM FILOZOFIJE

O filozofiji su napisane mnoge knjige. U filozofiji su stvorena brojna dela. Pomoću nje vođeni su lični ratovi najstrastvenijih priroda, doživljavala se najiskrenija ljubav i najdublji zanosi kataklizmičkih razmera. Ali, šta je zapravo filozofija? Na ovo pitanje, kao i na mnoga druga, pokušaću da odgovorim kroz stranice koje slede, kako bi razumevanje njenog prvog razdoblja (antička filozofija, tačnije helenski period) bilo što podrobnije i lako shvatljivo čak i samom laiku.

Težnja za mudrošću, kako joj samo ime kaže (phileo-ljubav,težnja; sophia-mudrost, znanje), teško da nam može precizno objasniti pojam (iako mu u potpunosti odgovara), jer bismo se tada morali upustiti u raspravu šta znači mudrost. Zato se može reći da je filozofija na pola puta izmedu nauke, koja pribegavajući razumu proučava fenomene pririode, i religije koja traži ono apsolutno, što prevazilazi saznanje putem čula i intelekta, zadovoljavajući tako intimnu potrebu ljudske duše. Da bismo pojasnili ovaj naizgled pomalo nerazumljiv stav, potrebno je da ga uradimo kroz prilično pojednostavljen primer italijanskog filozofa, Lućana de Krešenca. Zato, hajde da zamislimo sledeću scenu: Hunu je jedne noći bio srećan i sve mu je išlo od ruke. Uspeo je da ulovi mladog srndaća, rasporio ga svojim oštrim kamenom i polako ga ispekao na vatri. I njegova Hana je dobro jela. Posle su vodili ljubav. Onda je Hana ušla u pećinu, a on je ostao napolju da razmišlja. Bilo je veoma toplo i nije mu se spavalo. Ispružio se po travi i gledao u nebo puno zvezda. Bila je avgustovska noć bez mesečine. Hiljade i hiljade svetlih tačkica sijale su mu nad glavom. Kakve su ono svetiljke, pitao se Hunu. Ko ih je upalio tamo gore na nebu? Neki ogroman div? Nekakav Bog? Nije mu bilo jasno...

Eto, tako se, u sasvim običnim situacijama rađaju umnogome neobične stvari, nauka i religija, ruku pod ruku, kao strah pred nepoznatim, a potom radoznalost za znanjem, odnosno, jednom fascinantnom rečju - FILOZOFIJA.

NASTANAK (ANTIČKE) FILOZOFIJE (KADA, GDE I ZAŠTO)

Početak antičke filozofije, zapravo predstavlja početak filozofije u opšte. Shodno mestu nastanka, Staroj Grčkoj, upravo ona će Helene istaći i učiniti ih jedinstvenima u odnosu na narode raznovrsnijih iskustava, bogatijih tradicija i duže istorije (kao što su Kinezi, Egipćani, Persijanci ili Jevreji). Oni će prvi postaviti (i ispuniti!) uslov za bavljenje filozofijom i naukom, koji je Hegel kristalno jasno formulisao kao "Smelost da se gleda istini u oči i da se veruje u moć duha" .

Tako će filozofija nastati u VI , VII veku pre nove ere u i postojaće razlozi koji su do toga doveli. Filozofija je, jednostavno, morala upravo tada da se "desi". Naime, u tom periodu, biće ne samo pogodni društveno-istorijski uslovi, nego će se i um uzdići iz okrilja mitske i religijske svesti, odnosno probudiće se potreba za filozofijom.

A kakvi su to bili društveno-istorijski uslovi kada su omogućili nastanak filozofije? Odgovor na ovo pitanje treba potražiti u samom uređenju tadašnje Helade, gde je u polisima (gradovi-države), bila zastupljena robovlasnička demokratija koja je omogućavala slobodu mišljenja i govora (doduše samo slobodnim građanima), te afirmisanje čoveka kao pojedinca i to, izrazito po zaslugama, a ne po bogatstvu i poreklu. Da bismo što bolje pojasnili te fakte, koji su usputbudirečeno neophodni makar za elementarno razumevanje nastanka antičke filozofije, prvenstveno helenskog perioda, navešćemo deo "Periklovog nadgrobnog govora", koji donosi istoričar Tukidid, a u prevodu našeg poznatog heleniste Miloša Đurića:

"Mi imamo ustav koji ni po kome drugom nije građen, i mi sami više služimo drugima za ugled, nego što bi trebalo da se u tome ugledamo na druge. On se zove demokratija, jer se uprava države ne osniva na manjini građana, nego na njihovoj većini, i svako u svojim privatnim poslovima ima po zakonu jednaka prava sa drugima, dok u javnom životu svojim ličnim ugledom, što ga ume steći, postigne časti prema tome kako se u kome poslu odlikuje, ne zato što je član staleža, nego zbog svojih zasluga; i nijednom siromahu, ako je sposoban državi da koristi, ne smeta u tome njegov neugledan položaj.... "

Sada se postavlja pitanje, zar filozofija nije mogla i negde drugde da nastane? Pogotvo ako uzmemo u obzir, da je njena kolevka maloazijska obala Helade, tačnije jonski polisi Milet i Efes koji su se nalazili na susretu Zapada i Istoka. Sasvim je moguće da su izvori filozofije upravo mitovi razvijenih istočnih civilizacija. Ili ipak ne? Da nije Grcima "greškom" pripisano ovo dostignuće? Zaista, ova tema je dugo vremena bila sporna između samih umešanih strana. Vođene su česte diskusije i uzvrele debate. Neki aleksandrijski istoričari su tako tvrdili da je filozofija nastala pod uticajem Istoka, koristeći filozofeme istočnih naroda kao argumente stava koji su zastupali, ali su morali ubrzo da napuste takvo gledište. Nikakve druge dokaze nisu posedovali. Grčki filozofi i pisci nisu znali ništa o tome, pa ni Herodot, koji je bio veoma nestrljiv da izloži svoju omiljenu teoriju o egipatskom poreklu grčke religije i civilizacije. Čak, i Egipćani iz helenističkog perioda su se trudili da svoje mitove tumače prema idejama grčke filozofije, da bi potom tvrdili da su ti isti bili izvor grčke filozofije. Naravno, ovakvo mišljenje nema nikakvu objektivnu vrednost, jer bi bilo veoma teško objasniti kako je egipatska misao mogla da bude preneta Grcima ( a apsurdno bi bilo očekivati da su trgovci bili ti koji su to radili), te je stanovište Barneta, koji kaže da je gubljenje vremena istraživati da li su filozofske ideje ovog ili onog istočnog naroda mogle da budu prenete Helenima, ukoliko se ne utvrdi da je dotični narod prethodno zaista imao filozofiju, veoma prihvatljivo.

Osim istorijskog aspekta i činjenica, koje neminovno potvrđuje da su Grci tvorci filozofije, u obzir treba uzeti i jedno sasvim drugačije stanovište proučavanja nastanka filozofije, koje upotpunjuje realnu sliku i daje joj jednu novu dimenziju. Sa sociološke strane, filozofija će nastati upravo tada, pošto se javi kriza mitske svesti koja ne može da zadovolji nove potrebe društvenog života, te mora svoje mesto da prepusti logosu, razložnom načinu mišljenja i pokušaju da se realnost shvati na celovit način, tražeći razumljive razloge na putu ka istini. Ipak, nije bilo naglog prelaza od "mita" ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova "Teogonija" ("Pre svega rodi se Haos. Iz haosa je nastao kosmos. Zatim su došli bogovi, na čelu sa Uranom i Geom...") našla sastavljača u kosomologijskoj spekulaciji Jonjana (pa i posle njih, Parmenid će u svoju filozofiju uvesti neke iracionalne elemente poput letećih kočija i vile, kako bi narodu približio sopstvena shvtanja, veoma različita od standardnih filozofskih kalupa toga vremena );

mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada ne iščezavaju odmah. I zaista, oni će biti prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratovskim vremenima. Aristotel je prvi filozof koji je u potpunosti, bez imalo uticaja mitskog načina mišljenja i izlaganja uspeo da prezentuje svoje ideje i prve filozofske sisteme.

KLASIFIKACIJA ANTIČKE FILOZOFIJE

Antička filozofija, kao što vidimo, nastala je izvorno, samoniklo. Polako se odvajala od mita i religije, otkrivajući osnovne principe stvarnosti na osnovu kojih se ona može objasniti, principe koji nam, takode, omogućavaju da upotrebom razuma argumentovano dokazujemo da su naše predstave o stvarnosti istinite. Na tom putu samootkrivanja, ona je prolazila kroz više perioda. Prema hronološko-predmetnom kriterijumu, razlikujemo:

1. Kosmološki period;
2. Antropološki period;
3. Sistematski period;
4. Helenističko-rimski period.

Kosmološki period je prvi period u istoriji filozofije u opšte. Interesovanje filozofa iz ovog razdoblja, pre svega, je svemir (sve-mir, koji poimaju kao red i harmoniju, ukras i lepotu). Pitanja kojima se oni bave su pitanje prapočela (arhe), nastajanja i nestajanja, kretanja i mirovanja, odnosa Jednog i mnoštva, kvaliteta i kvantiteta. Filozofi koji su obeležili ovaj period su: Tales, Anaksimandar, Anaksimen, Heraklit, Pitagorejci, Ksenofan, Parmenid, Zenon, Melis, Empedokle, Anaksagora, Leukip i Demokrit.

Antropološki period karakteriše interesovanje prevashodno za čoveka, tj. svrhu i cilj njegovog bivstvovanja. Ovaj period započeće sa sofistima (putujućim učiteljima dijalektike, retorike i eristike), a nastaviće se jednim od najvećih imena antičke filozofije i filozofije u opšte, požrtvovanim i dostojanstvenim Sokratom.

Sistematski period ujedno predstavlja i vrhunac antičke filozofije, te se naziva i klasični period. Razdoblje koje reprezentuju Platon i Aristotel, obeležiće pojava prvih filozofskih sistema, kao i prvih pravih istoričara filozofije. Nakon toga dolazi

Helenističko-rimski period i potpuni preokret u dotadašnjoj istoriji filozofije. Zbog političkih okolnosti (osvajanja Aleksandra Makedonskog i dolaska Rimljana), polisi gube svoju samostalnost, a filozofija ima za cilj da pomogne pojedincu da prebrodi teškoće koje su ga snašle i prokrmani kroz more života, držeći se načela makar duhovne i moralne nezavisnosti. I ovaj period se može podeliti na nekoliko faza.

Medutim, kriterijum podele antičke filozofije, može biti i hronološko-istorijskog karaktera. Tada imamo dva perioda, koji su medusobno omeđeni jednim značajnim događajem, bitnim za svetsku, ali i tradicionalnu istoriju Helena. Ti periodi su :

1. Helenski period;
2. Helenistički period.

Prvi period obuhvata razdoblje antičke filozofije sve do osvajanja Aleksandra Velikog, odnosno Helensku nacionalnu filozofiju (tj. kosmološki, antropološki i sistemski period). Potom, ona veoma brzo, zbog ideje velikog imperatora o povezivanju Zapada i Istoka (kroz kulturu, religiju, pa i kroz filozofiju), gubi samostalni helenski karakter, trpeći uticaje istočnih naroda i stapajući se u celinu koja je, nakon imperatorove smrti, svakog časa trebala da postane samo jedna od provincija Rimske imperije. Filozofija je tada praktično imala samo značaj u pružanju pouzdane osnove individualnog života u vrtlogu nestalnih događaja promenljivog grčko-rimskog sveta.

Opšti karakter Helenske filozofije

Suština helenske filozofije može se, jednostavno rečeno, razumeti kao sažetak cele helenske civilizacije, a ona, opet, kao epoha mere, epoha sredine i istorijskog trajanja i razvitka čoveka. Ako prihvatimo stanovište o čovekovom razvoju kao kretanju iz proste prirodnosti ljudskog života prema produbljivanju ljudske duhovnosti, onda se može reći da helenska civilizacija predstavlja jednu, relativno skladnu celinu između prirodnosti starih istočnjačkih tradicija i duhovnosti moderne zapadne civilizacije.

O samoj civilizaciji bilo je reči i ranije u ovom tekstu. Sada je potrebno to većizrečeno eksplicitno prezentovati i uteloviti onako kako dolikuje filozofiji Starih Grka. Naime, duh helenske filozofije počiva na tome da se bezmernost (koja je prisutna kod istočnjačkih naroda, a predstavlja postavljanje religijskih i mitoloških predstava o svemoćnoj sudbini i svemoćnim božanstvima ispred čovekove svesti) svede na meru, a u predstave da se uvede sloboda, prozračna jasnost i duhovnost (jedni od osnovnih principa moderne zapadne misli, koji naglašavaju potrebu oslobađanja od prirodne konkretnosti), odnosno poredak i harmonija. Ta slobodna ljudska misao sužava i ograničava značaj moći strašne sudbine, sputava do određenog stupnja moć bogova (pošto su bili mnogobožci), oblikuje male državne zajednice (o kojima je bilo reči u istorijskom pregledu aspekata koji su pogodovali nastanku filozofije) i uspostavlja harmoničnost življenja, u kojem se prožimaju religijske predstave, običaji i zakoni zajednice, te navike i delovanje ljudi.

Ali šta znači slobodna misao? Ona, u stvari, predstavlja sposobnost apstrahovanja haotičnog sveta pojedinačnih stvari i događaja u cilju razumevanja toga što jeste, kao jedan sveobuhvatni bitak koji daje da sve ostalo bude moguće, tj. da ono što jeste vlastitim mišljenjem razumeju na uopšten način. Ipak, da bi došlo do toga, misaona svest se prvo morala odvojiti od svih drugih oblika svesti, osamostaliti i izbaviti od vlastite zarobljenosti u opažanjima, prostim prirodnim htenjima i osećanjima. U takvim apstraktnim i slobodnim odredbama mišljenja, Heleni će iskazati početne filozofske stavove: bit, (pra)počelo ili, drugačije, arhe svega materijalnog što postoji jeste: voda (Tales), vatra (Heraklit), ideja (Platon) itd...

IZVORIŠTE HELENSKE FILOZOFIJE

Izvorište i trajni osnov helenske filozofije nalaze se koncentrisani u poznatom helenskom samozahtevu: Poznaj samog sebe! Taj zahtev ne znači ništa drugo nego zahtev slobodne svesti samoj sebi da se održi kao slobodna i samostalna prema bitku (onom supstancijalnom) i, naravno, da izdrži u takvoj razumljenoj razlici. Istočnjaci, opet moram da napomenem, nisu bili u stanju da misle, a da izdrže razliku između sebe i supstancijalnog. Oni su, čim bi misaonim putem došli to takvog saznanja, uklanjali razliku, stapali se sa bitkom i vraćali se u lagodan, nesvesan i fatalan prirodan tok stvari. Zato će, upravo Heleni prvi ispuniti uslov bavljenja filozofijom (iako kod prvih helenskih filozofa - Jonjana većpomenuta razlika nije bila jasno diferencirana, pa su se i oni ponašali slično pripadnicima istočnih naroda) i smatraće se zbog toga dostojnima onog što je najuzvišenije: da nepokolebljivošću vlastitog duha otkrivaju i osvetljavaju skrivenu bit univerzuma. Za njih ništa što postoji nije dostojno da ostane skriveno, tajnovito i nedokučivo. Time oni otkrivaju najtemeljniji i najtrajniji karakter filozofije uopšte: potpunu otvorenost mišljenja za bitak i bitka za mišljenje.

JONIJA - KOLEVKA HELENSKE MISLI

Blistava ostvarenja helenske misli zametnula su se u Joniji, na obali Male Azije. Milet je bio kolevka tog novonastalog oblika ljudske duhovnosti i rodni grad najstarijeg jonskog filozofa, Talesa, koji će u njemu i dostići svoj vrhunac. On je, ne razlikujući se od drugih jonskih filozofa, bio duboko impresioniran promenama, rađanjem i rašćenjem, propadanjem i smrću. Te promene su jonske filozofe fascinirale bilo u prirodi u kojoj su se iznova i iznova događale , prkoseći nelogičnosti sveprisutne analogije (proleće i jesen), bilo u životu čoveka kao individue (mladost i starost). Smatrali su da se u kontinuiranosti nepredvidivog bitisanja sve svodi na procese nastajanja i nestajanja i to su pokušavali objasniti na najrazličitije načine (ipak, jedno im je bilo zajedničko: pronalazili su sigurnost od promenama u pomisli da mora da postoji nešto postojano i prvobitno što poprima različite oblike i trpi promene uprkos vremenu, nešto jedinstveno što se nalazi iza svih suprotnosti). Znajući za tu mračnu stranu ljudske egzistencije sa druge strane sunca i radosti, uočavali su neizvesnost i nesigurnost ovozemaljskog života, neizbežnost smrti i tamnu budućnost. Zato je pogrešno zamišljati Grke kao srećnu i bezbrižnu decu sunca, koja samo besciljno dangube po tremovima grada i zure u svoja veličanstvena umetnička dela, iako su tako veoma često predstavljeni. Predrasudama jednostavno nema mesta u analitičkom izučavanju helenske filozofije.

ZNAČAJ HELENSKE FILOZOFIJE

Period Helenske filozofije trajaće sve do Aristotelove smrti 322. godine, nakon čega nastupa helenističko-rimski period,obeležen filozofijom individualizma i pojavom hrišćanstva. Ipak, helenski period ostaviće mnoge tragove, ne samo u kulturi, nego u čitavom životu potonjih generacija. Tako će helenski retor i filozof, Isokrat, reći: "Ime Helena ne izgleda više kao ime naroda, već kao obeležje kulture, tako da se Helenima pre nazivaju oni koji sudeluju u našoj obrazovanosti, nego oni koji su istog porekla ". Mnogo vekova kasnije, jedan od najvećih filozofa svih vremena, Hegel, iskazaće svoju fasciniranost čitavom helenskom civilizacijom u delu "Istorija filozofije" : "Na sam pomen antičke Grčke svakog obrazovanog Evropljanina obuzme neko osećanje kao da je reč o njegovom sopstvenom zavičaju". I zaista, mi i danas osećamo da je Hegel bio u pravu. Vreme, geografska i etnička različitost filozofiji ne mogu ništa. Ona i dalje oslobođa duh od bilo kakvog autoriteta vešto izbegavajući zamke tradicije i religije, odbijajući da upadne u kolosek običajnosti, tražeći smisao u svemu što postoji i objašnjavajući se sama sebi!!!

Literatura:

• Fridrik Koplston: "Istorija filozofije", BIGZ, Beograd 1988.
• Milenko Perović: "Istorija filozofije", Katedra za filozofiju i Izdavačka kuća "Vrkatić", Novi Sad 1994.
• Veljko Korać, Branko Pavlović :"Istorija filozofije", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1994.
• Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić: "Filozofija za srednju školu", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2004
• Lućano de Krešenco: " Istorija grčke filozofije", Svetovi, Novi Sad 1991.
• The Attributes of Mythic Thought
• Slika

Pripremilo: Krmar Jovana, IV-5