GIMNAZIJA
AKTUELNO
Forum
SAJTOVI
ZANIMLJIVO
GORGIJA
Smatra se da je Gorgija rođen oko 483. godine p.n.e.u Leontini na istočnoj strani Sicilije između Katane i Sirakuze. Grad je inače bio grčka kolonija i smatra se rodnim gradom retorske veštine. Interesantan je taj podatak da je on živeo 109 godina. Poznato je da se Gorgijin otac zvao Harmantid i da je imao brata Herodika i jednu sestru, koja je dala da se u Delfima podigne Gorgijina statua. Gorgija je bio jedan od slavnijih sofista, naročito je bio cenjen kao učitelj retorike. 427. godine p.n.e. po nalogu svog grada, Gorgija je poslat u Atinu kao ambasador. Njegov zadatak je bio da pridobije podršku Atinjana protiv agresivne politike Sirakuze na Siciliji. To mu je i uspelo pred Narodnom skupštinom Atine. Posle toga Gorgija odlučuje da ostane u Atini i da tu radi kao učitelj retorike. Gorgiji se često pripisuje otkriće filozofskih doktrina solipsizma i nihilizma. Sa Protagorom, smatra se jednim od prvih predstavnika sofizma.
Smatra se da je umro 374. godine p.n.e. u Larisi u Tesaliji na severu Grčke. Za njega se takođe priča da je sam sebi oduzeo život na već, za mudrace uobičajan, herojski način-uzdržavajući se od hrane. Za njegovog učitelja najviše vezujemo Empedokla, kojeg smatramo za osnivača retorike. Drugi neposredni Gorgijin učitelj bi mogao da bude Zenon iz Eleje, a posredno i Parmenid. Njegova aktivnost se odvijala sa aktivnošću poslednjih "fizičara" (mlađih pitagorejaca, Empedokla, Anaksagore, Leukipa i Demokrita). Gorgija je u tom vremenu imao veliki uticaj na političare Perikla, Alkibijata i Kritijasa, ali takođe i na istoričara Tukidida. Platon mu je posvetio dijalog pod nazivom Gorgija, a pominjao ga je i u svojim drugim dijalozima. Najverovatnije je Gorgija sve to vreme bio živ.
Retorika
Gorgija se smatra utemeljiteljem i propagatorom retorike kao profesije i kao posebne praktično-saznajne discipline. On je zasnovao retoriku kao svojevrsnu životnu profesiju, koja je u V veku p.n.e. donosila velike prihode onima koji su bili dobri u tom poslu. Gorgija je po svom osnovnom zanimanju bio retor. To je podrazumevalo sastavljanje govora kao posebnih umetničkih dela trajne vrednosti, držanje govora kao posebna veština u obraćanju sa slušaocima (gde se osobita pažnja posvećivala dikciji, melodičnosti i ritmici izgovorenih reči, rečenica, te gestikulaciji), te najzad i poučavanje drugih u toj vešini, neposredno i putem pisanih udžbenika. Gorgija je u ovim aktivnostima postigao veliku slavu širom Helade, a posebno u Atini. Imao je mnogo učenika, a napisao je i prvi udžbenik retorike, koji je za nas izgubljen. Ta veština je u to vreme u javnom životu obezbeđivala uspeh.
U poznatom Platonovom spisu Gorgija govori Sokratu o velikoj moći retorike.
"Tvrdim, Sokrate, da kad bi u neku gradsku republiku došli i retor i lekar, pa kad bi u narodnoj skupštini bilo govora o tome da se donese odluka ko od njih dvojice treba da bude izabran za gradskog lekara, tvrdim da lekar ne bi imao nikakve šanse da bude izabran, nego bi izabran baš retor, ako bi mu do toga stalo".
Tako nešto Gorgija je zaista mogao govoriti, uveren u moć svojih govora na osnovu iskustva. Od znamenita tri govora ( Pitijski , Olimpijski i Nadgrobni ) ostali su samo fragmenti, a sačuvale su se dve deklamacije napisane za šalu i vežbu. Prvi od tih govora je Pohvala Heleni , koji ima značajnu književno-umetničku vrednost. U njemu Gorgija obrazlaže kako Helena nije kriva što je napustila svoga supruga Menelaja i što je napustila Spartu i s Parisom otišla u Troju. Naime, ona je to mogla učiniti samo iz jednog od četiri sledeća razloga: po sudbini; zato što je bila oteta i silom odvedena u Troju; zato što je bila omamljena ljubaznim govorima, jer je moć govora velika; zbog neodoljive moći erosa. Svaki od ovih razloga posebno je razvijen.
U Pohvali Heleni, takođe stoje, Gorgijine reči da je govor veliki vlastodržac. Proza se, prema Gorgijinom mišljenju, mora približiti poeziji, pa u svoje govore unosi pesničke reči i izraze, smele metafore i retorske figure, a voleo je i sastavljati rečenice suprotnog smisla i graditi ih simetrički tako da dve rečenice imaju isti broj reči i, štaviše, isti broj slogova ili jednaku ili sličnu strukturu .Tako se Gorgija može smatrati utemeljiteljem antičke književne proze, ali i začetnikom književne kritike. Gorgijin učenik, Atinjanin Isokrat ( Platonov savremenik) nailazio je za shodno da retoriku nazove filozofijom, jer mu se činilo da je ta plemenita veština najbolji izraz helenske ljubavi prema mudrosti.
Gorgijini dokazi da physis ne postoji
Za antičku filozofiju je najznačajnije Gorgijino delo O nebitku ili o prirodi , koje je danas izgubljeno, ali čije se glavne postavke mogu razlučiti iz dela Seksta Empirika i pseudoaristotelovskog spisa O Melisu, Ksenofanu i Gorgiji . Može se reći da je Gorgija na elejsku ontologiju i Zenonovu dijalektiku reagovao suprotno od Protagore: dok je Protagora tvrdio da ja sve istina, dotle je Gorgija došao do zaključka da ništa nije istina. On se na neobičan način odužio svom učitelju Empedoklu, ujedno generalizujući ono što je njegov drugi učitelj, Zenon, sastavio u obliku svojih dokaza da mnoštvo i kretanje ne postoje. U nešto pojednostavljenoj formi, Gorgijina argumentacija bi izgledala ovako.
- Nebiće ne postoji, jer se ne može misliti ni iskazati. Ali ne postoji ni biće (priroda), jer jedni "fizičari" tvrde da je priroda (physis ) večna, drugi da je nastala, treći tvrde da je i večna i nastala, četvrti tvrde da je ona Jedno, a peti da je mnoštvo; najzad, šesti tvrde da je ona mešavina ničega (praznine) i nečega (punine). Svi oni iznose dobre razloge, ali ti razlozi su meðusobno protivrečni. Posledica toga je da se ne možemo opredeliti ni za jednu tezu. Prema tome priroda ne postoji.
- Ako physis postoji, ona se ne može saznati, jer saznanje je uvek misao o nečemu, a ne samo nešto. Ako bi misao i mišljenje bili isto, onda bi iz toga proizišle smešne posledice: na primer, ako bi mišljena stvar bila bela, onda bi i misao o belom bila bela. Isto tako ako je mišljena stvar nepostojeća, onda bi i misao o nepostojećem bila nepostojeća. Zaključak je da ono nešto (priroda) nije isto što i mišljenje o prirodi, prema tome, ako nešto i postoji, ono ne može biti saznato.
- Ako nešto i može biti saznato to se ne može drugima saopštiti. Jer drugima se saopštavaju samo reči, a reči (govori) nisu isto što i stvari. Zaključak je da ako nešto i znamo to drugima ne možemo saopštiti.
Literatura
- Veljko Korać, Branko Pavlović "Istorija filozofije", Zavod za udženike i nastavna sredstva, Beograd, 1994.
- Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić: "Filozofija za IV razred gimnazije i stručnih škola", Zavod za udženike i nastavna sredstva, Beograd, 2006.
Linkovi
Pripremio: Mladen Živković IV-5
