GIMNAZIJA
AKTUELNO
Forum
SAJTOVI
ZANIMLJIVO
SOKRAT
1.Sokratova metoda
Iako Sokrat nije ništa napisao, ipak istorija filozofije ne može preći ćutke preko njega jer se u čitavoj kasnijoj antičkoj filozofiji oseća u određenoj meri uticaj njegove filozofske misli. Njegovo učenje poznajemo naročito iz sačuvanih Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih spisa.
Dok sofisti tvrde da postoje samo mnenja i da nema znanja (επιστημη), Sokrat traži pravo znanje. Do njega se pak dolazi tako što se rasporede pojedine stvari po vrstama i rodu, da se razdvoji bitno od nebitnoga, i tako dođe do pravoga pojma o pojedinim stvarima. Drugim rečima, Sokrat je uzimao iz običnog života pojedine primere, gde se isticala pravednost, nepravda ili nešto drugo. Zatim je uklanjao iz uzetih primera sve što se prema prilikama moglo promeniti (dakle, ono što nije predstavljalo stalnu karakteristiku), a zadržavao je samo ono što je svim primerima zajedničko. Takvim postupkom, koji se zove indukcija (επαγωγη), dolazio je do jasnih pojmova. Kada je u razgovoru s drugom osobom došao do jasnoga pojma, onda je prelazio na definiciju ili određenje. Sokrat je tako uveo u filozofiju i nauku indukciju i definiciju, bez čega nema pravog naučnog rada.
Sokratova metoda je po svome obliku dvostruka. Negativnu metodu - ironiju (ειρωυεια = pretvaranje, ειρωυενομαι = pretvarati se u govoru) - primenjivao je onda kada se upuštao u razgovor kao neznalica, da ga tobože proučava drugi, onaj koji misli da zna, pri čemu taj drugi na kraju spoznaje svoje neznanje o predmetu o kome se govori. Pozitivnu metodu - majeutiku - primenjivao je onda kada bi pomagao sagovorniku da mu se u svesti pobudi ("rodi") pravi pojam o nekom predmetu ili stvari.
-Definicija
Aristotel ( Metaph . M. 1078b 27-29) kaže da se Sokratu mogu pripisati dva postignuća u nauci: upotreba "induktivnih dokaza" i "opštih definicija". Sokrat je, dakle, tragao za opštim definicijama, tj. za postizanjem čvrstih pojmova, a nije "postavljao ni opštosti ni odredbe kao nešto odvojeno od stvari, koje su tek drugi odvojili i nazvali ih idejama postojećih stvari" (Arist. Metaph . M. 1078b 30-32). Nasuprot sofističkom relativizmu, Sokrat utvrđuje da opšti pojam ostaje isti: da pojedinačni primeri mogu varirati, ali da opšta definicija ostaje ista. Na primer, Artistotelova definicija čoveka glasi da je on "razumna životinja". Premda se pojedini ljudi razlikuju po intelektualnoj nadarenosti, po životnim navikama i običajima, neki su "mentalno zaostali", ipak svaka životinja koja poseduje dar umnosti, potenciju razumnosti - bilo da stvarno koristi razum ili ne, bilo da ga može koristiti ili je u tome onemogućava kakav organski nedostatak - jeste čovek. Definicija čoveka se primenjuje na sve ove slučajeve i ostaje stalna. Tako nas opšti pojam ili definicija upućuje na nešto postojano i trajno što se u svetu propadljivih pojedinačnosti ističe posedovanjem upravo tih karakteristika. Čak i kada bi svi ljudi bili zatrti bez traga, definicija čoveka kao "razumne životinje" ostala bi nepromenjena. Slično tome, u geometriji govorimo o pravoj, krugu, kocki itd. i definišemo ih, a da se pritom savršena prava ili krug uopšte ne nalaze među stvarima našeg iskustva, već u najboljem slučaju postoje samo aproksimacije definicijama prave ili kruga.
Postoji, dakle, razlika između nesavršenih i promenljivih predmeta našeg svakodnevnog iskustva, s jedne strane, i opšteg pojma ili definicije, s druge. Stoga je lako uvideti zašto je Sokrat pridavao tako veliki značaj nastojanju da se dođe do opšte definicije. Zanimajući se najviše za pitanja morala, on je zaključio da definicija pruža čoveku sigurnost koja opstaje pred navalom relativističkih učenja sofista. Prema relativističkoj etici sofista, na primer, pravda se razlikuje od jednoga polisa do drugog, nikada se ne može reći da je pravda ovo ili ono, već samo to da je pravda u Atini ovo, u Sparti ono, u Tesaliji nešto treće. Ali ako dođemo do opšte definicije pravde, koja izražava unutrašnju prirodu pravde i primenjiva je na sve situacije, onda dobijamo nešto pouzdano od čega možemo poći, i onda možemo prosuđivati i o pravdi primenjenoj u pojedinim državama u odnosu na to koliko se ona uključuje u opštu definiciju pravde ili odstupa od nje.
-Indukcija
Pod Aristotelovom izjavom da se Sokratu može pripisati upotreba "induktivnih dokaza", ne treba podrazumevati da je Sokrat razvio neku eksplicitnu teoriju o indukciji sa stanovišta nekoga ko se bavio logikom. Sokratova indukcija u suštini je tesno povezana s traganjem za opštim definicijama i sastoji se u procesu kojim se, putem pitanja i odgovora, od pojedinačnih primera našega svakodnevnog iskustva dođe upravo do neke opšte definicije stvari o kojoj se raspravlja. Radilo se o tome da bi Sokrat stupao u razgovor s nekim i postavljao mu pitanje, na primer, šta je pravednost ili bi naveo razgovor u određenom pravcu i kada bi sagovornik upotrebio reč "pravednost", Sokrat bi ga pitao šta je pravednost. Sagovornik bi, budući da je upotrebio tu reč, morao da zna šta ona znači i nudio bi tada neku definiciju, s kojom bi se Sokrat u načelu složio, ali bi dodao da tu postoje samo dve ili tri stvari koje bi želeo da razjasni. Stoga bi postavljao nova pitanja, puštajući sagovornika da govori, ali držeći tok razgovora pod svojom kontrolom. Sagovornik bi predlagao izmenjene ili nove definicije, i tako bi se odvijao ovaj postupak sa ili bez konačnog rešenja.
Ova dijalektika je, dakle, išla od pojedinačnih primera ka opštem zaključku, od manje primerenih definicija ka prikladnoj definiciji. Ponekada se tim postupkom i dolazilo do mekog određenog zaključka, premda se rani Platonovi dijalozi, koji pripadaju njegovoj tzv. sokratskoj fazi, uglavnom završavaju bez nekog određenog i pozitivnog rezultata. U svakom slučaju, cilj je bio isti: postići istu i opštu definiciju, a pošto je potupak dokazivanja išao od pojedinačnog ka opštem, to se može reći da je taj put zaista predstavljao postupak indukcije. Ksenofont spominje da je Sokrat želeo da istraži i definicijama obuhvati neke moralne fenomene, na primer pobožnost i bezbožnost, pravednost i nepravednost, hrabrost i kukavičluk, a i rani Platonovi dijalozi razmatraju iste etičke vrednosti: Eutifron pobožnost (bez rešenja), Harmid umerenost (bez rešenja), Lisid prijateljstvo (bez rešenja).
Sokrat je svojom filozofijom ponovo otvorio "put uma" koji su zatvorili, kao neprohodan, sofisti. Ali, on više ne želi da putem uma zaviri u prirodnu istoriju stvari na način kosmologa koji su pokušavali da detaljno opišu unutrašnja kretanja koja proizvode stvari, već smatra da se umom mogu otkriti svrhe stvari, pa ma od kojih čestica, i ma kako, da su one nastale. To da stvari imaju svrhu dokazuje da nisu nastale slučajno, nego da ih je stvorila viša inteligencija. A naš um koji daje svrhu stvarima koje mi proizvodimo, ovaj trag višeg uma prepoznaje "po srodnosti", a ne putem čula.
Ovu obnovljenu nadu u "put uma", razvio je dalje Sokratov učenik Platon.
2.Vrlina je znanje
Sokrat je prvi izrekao tezu "Vrlina je znanje", ili je barem govorio tako da su njegovi govori i njegova nastojanja mogli da budu iskazani jednom takvom rečenicom. Ovo je potvrdio, ne samo Platon, nego i Aristotel. Sudeći po raspravi u Platonovoj Gorgiji i u Protagori, tvrđenje da je vrlina znanje, a porok neznanje, izazivalo je mnogo otpora i nerazumevanja. Najčešće se isticalo da hrabrost (koja je jedna od četiri glavne vrline) nikako ne može biti znanje, jer i neznalice i budale katkad mogu da budu veoma hrabre. Ovo daje povoda za razlikovanje smelosti od hrabrosti. Hrabar je samo onaj koji poznaje opasnost i koji zna da se suoči sa opasnošću, tako da je može savladati. Neznalice mogu da budu ponekad smele, ali ne i hrabre. Za mudrost, umerenost i pravičnost (ostale tri glavne osobine) bilo je manje sporno da podrazumevaju znanje, u smislu razumevanja same stvari i sposobnosti da se za to razumevanje koristi životno iskustvo.
Za Sokrata neznanje je zlo. To znači, da onaj koji čini zlo, ne čini ga zato sto je loš čovek, nego zato što nema znanje o dobrom. Onaj koji zna šta je dobro neće činiti zlo, jer zna da će ga to zlo na kraju odvući u tugu i očajanje. Ali ni znanje samo sebi nije dovoljno. Potrebno je to znanje upotrebiti. Mudar čovek ne saznaje samo zbog posedovanja znanja, nego zbog dobrog vlastitog života. Cilj Sokratove filozofije je uspostavljanje moralne autonomije razuma od animalnih nagona. Sokrat je govorio da svaki čovek ima svoj neki unutrašnji glas koji ga odvraća od zla i neistine. Taj glas predstavlja savest.
Sokrat je smatrao da je znanje vrlina koja se uči i da nema čoveka koji sve zna. Ako bi se pojavio onaj koji bi tvrdio da sve zna, Sokrat bi mu pokazao da ništa ne zna. Pitanjima bi "pretresao" njegovo znanje, koje je zapravo ne-znanje, dok ovaj ne dođe do tačke u kojoj uviđa da ne zna. Sagovornik bi obično dospeo u bezizlaznu situaciju ili aporiju.
Saznanje o sebi svako mora pronaći sam u sebi, jer ono mu ne može biti dato iz spoljašnjeg sveta. Znanje o kome Sokrat govori jeste znanje čiji je sadržaj raspoznavanja dobra i zla. Sokratovo shvatanje znanja usmereno je ka preispitivanju sopstvene duše, a najvažniji od svih zadataka jeste upoznati svoju dušu i dosegnuti vrlinu koja se u njoj nalazi. Zato je njegovo načelo dobroga života: "Upoznaj samog sebe".
Glavno pitanje koje je Sokrat postavio bilo je: Kako treba živeti da bi se živelo shodno onom što je dobro? Vidimo da se njegova problematika znatno razlikovala od one ranijih mislilaca. On je bio prvi koji se začudio obavezi ljudskog bića da svojim životom upravlja, da ono što radi usmerava ka dobrom, putevima koje treba sam da pronađe.
On razvija sledeću misao: kada čovek nešto čini, on to uvek čini zato što hoće da postigne nešto što smatra dobrim. Pretpostavimo najgori slučaj: jednog zločinca: koji hoće da učini nešto dobro za sebe , samo bi čovek psihički neodgovoran mogao da bude izuzetak. Ali čovek zdravog duha uvek sebi postavlja cilj koji je u njegovim očima dobar.
Ali, otkud onda dolazi zlo? "Zlo", kaže Sokrat, "dolazi otud što se čovek vara u pogledu dobra". On lažno dobro smatra pravim, daje prednost manjem dobru nad većim, žrtvuje veliko dobro da bi postigao manje dobro. On se vara. Zlo potiče od neznanja.
Literatura:
- Veljko Korać, Branko Pavlović : "Istorija filozofije ", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1994.
- Mile Savić, Vladimir N. Cvetković, Nenad Cekić: "Filozofija", Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2004.
- Žana Herš: "Istorija filozofije ", Svetovi, Novi Sad 1988.
Linkovi:
Pripremila: Kovčin Katarina, IV-5
Pripremio: Gogić Milan, IV-5
