Latniski naziv roda Chelidonium potiče od Grčke reči Chelidon(lasta), jer Rusa počinje cvetati dolaskom lasta počinje da vene njihovim odlaskom. Ime vrste Majus, komparativ je prideva Magnus(veliki).
Višegodišnja zeljasta biljka uspravnog stabla koje se obraslo oštrim strčećim dlakama. Listovi su krupni, neparno perasto deljeni, na naličju sivi i dlakavi. Donji listovi su sa drškom, a gornji bez (sedeći su). Cvetovi su žuti, sakupljeni na vrhovima stabla u retke štitaste cvasti. Krunični i čašični listići lako opadaju, a prašnika ima veliki broj. Plod je izdužena čahura. Svi delovi biljke sadre otrovan žutonarandžasti sok.
U utom soku rusa sadri veliki broj različitih alkaloida, od kojih su neki srodni opijumu maka. Najbogatiji alkaloidima je koren (do 3%), dok se u stablu nalazi manje - do 1%. Zbog prisustva velike količine alkaloida mnogi fitoterapeuti smatraju ovu biljku otrovnom i pogodnom samo za spoljašnju upotrebu. Toksičnost uglavnom potiče od alkaloida heleritrina. Osim alkaloida ona sadri i saponine, organske kiseline (helidonsku, limunsku, jabučnu i dr.), flavonoide, proteolitičke enzime (razlau belančevine) i dr.
Rusa se upotrebljava u lečenju bolova u stomaku, bolesti jetre (hepatitis), usaglašavanju rada sistema za varenje, a deluje i na bakterije i to naročito na Gram pozitivne. Postoje i podaci o citostatičkom dejstvu ove biljke pa se njen uti sok (latex) tradicionalno koristi u skidanju bradavica, uljeva, lišaja, ekcema i drugih promena na koi. Takođe se u narodnoj medicini koristi za lečenje tumora i promena na enskim polnim organima (tumori, miomi, ranice, upale i dr.) kao čaj i sredstvo za ispiranje. Pri upotrebi ruse treba biti veoma oprezan. Za unutrašnju upotrebu koristi se samo osušena biljka i to sa pauzama: tri nedelje se koristi, a jednu pauzira. Dnevna doza dobro osušene biljke je 2-4 g i u tim, terapeutskim dozama, ne postoji mogućnost trovanja.
Pripremio: Velimir Stojakov, IV - 4