6. ЕВЕ - 31. октобар / 02. новембар 2009. године

ЕВЕ из угла једног уче(с)ника

Почело је неким шушкањем у разреду о томе како је Мина (наша другарица из клупе) задужена за организацију још једне еколошко веслачке експедиције, некима познатије као ЕВЕ. Ту су сви као да се нешто дели џабе насрнули на Мину не би ли их она примила у посаде кануа. Уз одустајања и пристајања створена је екипа од 10 чланова, са разно разним стиловима веслања, неки искусни, неки још искуснији. Међу њима су били следећи ученици: Вања Бијалковић, Мина Станић, Звонко Дан, Матија Обрадовић, Жељко Ланчушки, Ања Репар, Душан Граовац, Теодора Стошић, Урош Половина и наравно наш професор Обрадовић. На располагању за пловидбу смо имали 3 кануа и један, па рецимо, кајак. 31. октобар, 8. 00, професор је одредио као време за полазак, на градском купалишту, Штранд. Овога пута сви чланови ЕВЕ су били на својој позицији у тачно време.

Мале припреме и ето нас на води, чија је температура била нешто више од температуре ваздуха (која је била 4 степена). Неки од нас први пут су се суочили са мукама и повластицама које су биле саставни део ове мисије ђака сомборске Гимназије. Кренули смо лагано у кас, али после одређеног дела пута, заменик организатора, професор Обрадовић је помислио како се крећемо мало спорије него планирано, јер је његово задужење било да одреди маршуту, па смо морали мало да убрзамо, како нас не би појео мрак Безданских вода. Уз мале муке држања правца и ветра који нам је дувао у прса, ето нас у Бачком Моноштору. Један кану је био проблем, јер му је један од мотора заказао, квар је био трајан, али је мисија ипак завршена и са кваром, заслугом храбре посаде тог плавог кануа. Није прошло много километара пловидбе, како се неким чинило, стигосмо најзад и у Бездан, дуго очекивани. Уз разгледање бродоградилишта и неких локалних пецароша, нађосмо се на преводници преко које смо требали да пренесемо кануе, у канал који нас је водио право до прве дестинације, викендице професора Обрадовића. Стигосмо и тамо пре мрака, сем онога кануа што је и поред квара, наставио, мало каскајући, ал' стиже и он по доброј месечини. Тамо смо припремали ватру како би осушили ствари које су се поквасиле, рибљи паприкаш и за грејање. Након вечере, стандадних слаткиша које маме направе за њихове принцезе, спремили смо кревете, превише удобне за нас који смо веслали цео дан, али нисмо имали куд, морали смо... Таман што смо легли, мислећи да ћемо заспати због целодневног веслања, тек тада почињу приче, вицеви, неке дугодовштине данашњег дана. Тишина, чују се само муве које су преживеле екстремне услове Горњег Подунавља.

6.00, професор се, изгледа наспавао, устаје први како би направио доручак, који су сви будни из кревета чекали, као да синоћ нису појели цео котлић рибљег паприкаша, питу од јабука и ко зна чега све. Напољу је -4ºC. На доручку сазнајемо новости синоћног спавања, сумирајући утиске меканог кревета под нама, на који смо се једва привикли. Свима се још прича, али причом нећемо стићи до следеће дестинације, викендице Бијалковића, која се вековима преноси из генерације у генерацију. Уз стандардно преношење чамаца, опет смо у Бајском каналу, враћамо се до преводнице, како би скренули за Шебешфок, па онда у велику реку, дуго очекивани Дунав (шире се приче да се Дунавом не мора веслати – сам носи чамце). И десеточлана посада се сада налази на Дунаву, на коме смо нахранили своје гладне стомаке, медом професора Обрадовића. Након пређених 16 км Дунава, скрећемо у један од дунаваца, како би дошли до резиденције Бијалковић. Неки се пресвлаче, у подне звезда зна да угреје, било је 10 степени. Пролазећи поред јата лабудова, недирнуте природе, најзад стигосмо до друге дестинације. Ту су кренуле припреме око вечере, тада је на менију био пасуљ у котлићу.

Женски део посаде, вредне као пчеле, бациле су се на посао, спремајући уз вечеру, посластицу, кестен пире, која је била намењена за дочек професорице Љиљане Вранић, и нашег друга Томе који због оправданих разлога није могао са нама чамцима. На жалост већине, ова викендица је имала струје, па још и ТВ, који је био сметња нашој машти, и поред двоје професора сомборске Гимназије. Ватра је пуцкетела, док смо у креветима опет причали данашње доживљаје, уз велику количину смеха, који нас је пратио скоро увек. Један део посаде, углавном женски, требао је да се јави у командни штаб, како би остали на положају, који је, после одређеног времена, одобрен. За разлику од прошле вечери, веслачи су ипак осетили мали умор, па је тишина настала мало раније него предходну ноћ.

„Ајде устај, немој ми се растезати, треба и данас веслати“ биле су речи које су биле упућене свима, част изузецима, јер требало је скупити снаге и за данашње веслање. Професор, као помоћник организације, спремио је веома укусан доручак, шампињоне са разним додацима, које смо јели са свачим, па чак и са куленом и кобасицом. Након доручка, екипа је орна и спремна за покрет, пуна ентузијазма, како би се вратили кући, да се привикну на топлу воду, разне инструменте за исхрану, и ко зна шта већ. Кренули смо према каналу који спаја две реке, канал Дунав-Тиса-Дунав, преко аеродрома, па до нашег дуго очекиваног Сомбора. Али, то никако није и нас заобишло, увек постоји али. Професор Обрадовић, није био скоро у контакту са Руским сателитима, па је од Амера преузео три године бајати сателитски снимак једног дела дунавца (ако се то сада тако зове), па смо морали да жуљамо чамце и руке нас у њима кроз километар трске и шаши, оставивши весла и ослонивши се на саму физику, повуци, потегни. Успели смо и тај део да прођемо, и сви срећни, неки у блату до колена а неки до гуше у гљивама, преносимо чамце у канал ДТД. Сазнање о удаљености преношења, иако чувано у тајности, било је кобно за неке, углавном за мушку популацију, јер је њихов задатак био да носе буради од 30-50 kg, који су постајали све тежи и тежи сваких 100 m, а требало је пренети 500 m. Наравно ту су и чамци који нису од стиропора, са разним додацима, али на нашу срећу, вредне девојке су нам помогле око тих додатака (пар универзалних канти и весала). Веслачи су помало посустајали због суровог сазнања да ће се још данас вратити кући. Професор је помало игнорисао питања о удаљености до Сомбора, па смо морали сами да се сналазимо, питајући пецароше који су знали нешто мање од нас. Онај плави кану са кваром, ипак је успео, као и сви, доћи до преводнице, која нас је довела пред сам улаз у Сомбор. Крећу позиви у помоћ: „Тата, долази, смрзла сам се“, али нису били учестали. И направисмо пун круг, ето нас код нашег Штранда, сви поносно долазимо, знајући да смо успешно обавили још једну експедицију, иако смрзути и продувани од ветра, пуног срца, пакујемо ствари и већ полако замишљамо презентацију коју ће професор да направи о овој ЕВЕ-и. Разилазимо се, чувеним школским поздравом, "видимо се сутра".

Урош Половина IV-4