5. ЕВЕ - 10. и 11 октобар 2009. године

Путешествије младих гимназијалаца IV-4

Викенд који је падао 10. и 11. октобра ове, 2009. године искористили смо најбоље могуће, провели смо га веслајући нашим мирним Горњим Подунављем. Кренули смо рано ујутро када смо младе и мамурне матуранте покупили и одвезли до Бездана, одакле је наша мала авантура почела. Око 9 часова смо се искрцали и завеслали Великим Бачким каналом. Сви смо били пуни енергије, али мене прву је брзо напустила када сам само 15 m превеслала... веслање је тежак занат.

Ишли смо са три кануа, по три путника, али мој кану је био на почетку последњи, не знамо да ли је разлог што тата Дуле није веслао, или јер смо имали новог капетана Мину, а можда јер сам и ја била “бруцош”, у сваком случају иако се нисмо кретали ни приближном брзином Титаника, ми смо сустигли наше другаре.

Прешли смо преводницу Шебешфвок, на вероватно најнеобичнији начин, али смо се ипак нашли са друге стране, када смо све наше ствари и пртљаг избацили и пребацили. Наставили смо даље да весламо, а ја сам упецала једног буцова килаша, кога смо оставили за следећи пут. Даље се ништа занимљиво није дешавало, да би било поменуто.

Морали смо да убрзамо темпо како би што пре стигли и почели да правимо Дулетове кулинарске пикантерије, о томе не бих више, него да смо после тога сви били сити. Са нама су ручали и падобранци који су дошли колима накнадно јер у кануу није било места. После обилног ручка Теодора нам је направила кафу и имали смо још једну маршуту пред нама. Мађарску границу коју смо додирнули само погледом.

Вратили смо се назад и поделили смо се у групице, свака је имала неку обавезу, неки послић који је требала да обави. Момци који су остали, јер су се падобрани заједно са Томом вратили назад за Сомбор колим, хммм мислили су да ће се боље провести у суботњем изласку, су са тата Дулетом имали задатак печења ракије медоваче, нас пар девојака уз помоћ Стрике су спремале обилну воћну салату, а Мина је војнички чувала свој део посла ручно мућење шлага.

Наравно, салата и шлаг су били изваредни и све се слистило у року 5 мин, уз ватрицу поред казана за прављење ракије који нас је грејао својим пламеном јер је било јако захладило, а и кисшица је сипила, а мирис ракије нас је мало опио па смо сви лепо певушили наше старе evergreen песме уз пратњу Мине на гитари. Ракија није успела, што се могло и очекивати, јер у тој екипи која је правила није било женске руке.

Све смо посклањали и мало смо се окупили испод лампе и причали неке занимљиве теме, имитирали, смејали, звали наше дргаге особе, све то смо радили са пуним устима јер смо и огаднели, па су Теодорини плазма кекси и од Ањине маме пита од јабука били ХИТ ове путешествије, а чисто да се напомене моје и Минине кифлице су још у кануу биле нестале....

Отишли смо сви горе у собе да са сместимо у кревете на починак. Пре тога је тата Дуле опрао ноге у вишенаменском каблу, а син Марко је пошао истим стопама као и тата.

Дуго у ноћ смо причали, смејали се, слушали неку мађарску станицу са телефона, јер тај радио није могао ништа друга да ухвати... договор је био да устанемо у пола 8... али договори постоје да би се кршили, тако је било и у нашем случају.

Устали смо негде око 9 и сви смо се упутили доле где су нас наши стомаци водили. Јели смо сви заједно сланине, кобасице, кулена, сира, домаћег парадајза и доброг безданског 'леба. Када смо се заситили спаковали смо све ствари и кренули ка Мртвој Барачкој, то нам је било следеће одредиште -Укијева викендица и нојев паприкаш.

Мало смо лутали и играли се морепловаца, залутали и ипак се снашли. На томе путу наш домаћин се прославио и успео да нас све јако лепо засмеје својим лаганим и случајним упадом у воду. Успели смо да стигнемо до његове викендице где су нас дочекали његови родитељи и пољски вц.

Док су момци правили паприкаш, Ања га је њушкала, Матија је грејао гузу на ватри, Мина се изула и ноге сушила, Теодора се сакривала од Мине papparazzo, на крају побегла од нас и наљутила се, ја се покушавала загрејати на што више начина, али ми није ишло, а тата Дуле је чистио рибу на обали и све то посматрао... као шлаг на торту ја сам убацила два мала отрова, две феферонице које су мени засладиле порцију, а другима дошле главе, хехехе.

Када смо се најели кренули смо назад ка Бездану, а тањире смо оставили да неко за нама среди, баш лепо од нас...

У повратку кући прошли смо кроз прашуму, џунглу, срели јелена, крокодила, а Тарзана смо само чули, нисмо га видели...

У Бездану нас је дочекао Теодорин тата са нестрпљењем да види своју ћерку мезимицу која је његова „слика и прилика“.

Сви смо се сликали на циљу и кренули полако ка својим кућама уз песму Слободана Тркуље.

Дубравка Маленић IV-4