Hrčak
Cricetus Cricetus
Taksonomija
- Carstvo: Animalia
- Razred: Rodentia
- Red: Rodentia
- Porodica: Cricetidae
- Rod: Cricetus
- Vrsta: Cricetus
Opšti opis
Hrčkovi (Cricetus) su kratkorepi glodari, slični
voluharicama gerbilima - peščarskim pacovima. Ima ih 14 vrsta, od kojih je najpoznatiji zlatni hčak (Mesocricetus
auratus). To je kućni ljubimac skromnih prohteva, drag deci širom sveta. Svi ti zlatni hrčci su proistekli iz jedne
jedine porodice uhvaćene kod Alepoa u Siriji 1930. godine. Ove životinjice nisu tako snažne kao evropski obični
hrčak. Hrčkovi (Cricetus) su aktivni noću. Žive usamljenički, sem za vreme parenja. Najmanji
hrčkovi su veličine oko 5,3 cm i težine oko 100 g. Telo mu je zbijeno, vrat debeo, glava prilično šiljata,
kožne uši srednje su dugačke. Oči su mu krupne i svetle, a noge su mu kratke. Stopala i prsti su nežni, a
kandže su kratke. Rep mu je zašiljen u obliku čuna, ali malo skraćen. Gusta prilično sjajna dlaka , tesno
priljubljena uz telo, pokazuje na gornjem delu tela svetlosmeđežućkastu boju koja se zbog crnih vrhova dlaka malo preliva u sivkastu.
Mrlja na obrazima je žuta, donji deo je crn, a noge bele. Tokom zimskog perioda hibernacije hrčak ne spava dubokim snom vec se
često budi kako bi se nahranio zalihama, a zanimljivo je da se u tom periodu njegov puls spušta sa uobicajenih 400 do samo 4 otkucaja u minuti.
Rasprostranjenost
Hrčak (Cricetus) je životinja koja je rasprostranjena po celom svetu. Izuzetak su Australija i Novi Zeland gde ih ima u veoma malom broju jer su proglašeni za štetočine. Kod nas je isto veoma rasprostranjen. U celoj Panonskoj niziji, pa tako i u Vojvodini, hrčak je jedan od glodara najuspešnije prilagodjenih na uslove života. Posebno puno ih ima u Evropi i njihova raznovrsnost je ovde najveća.
Stanište
Podzemna hrčkova gradjevina sastoji se od velikog kotla koji leži u dubini od metar do dva pod zemljom, zatim od kosog izlaznog i jednog okomitog ulaznog kanala. Komora za stanovanje povezana je podzemnim hodnicima sa prostorijom za rezerve, hrčkovom ostavom. Sasvim drukčije gradi svoj stan mužjak, drukčije ženka, a mlade životinje drukčije od starijih. Podzemne hrčkove stanove najlakše prepoznajemo po humkama zemlje koje leže pred izlaznim hodnikom, ova zemlja je pomešana sa plevom i ljuskama. Ulazna jama se gotovo uvek okomito spušta u zemlju. Izlazni kanal teče retko pravo na naviše, nego se po nekoliko puta savija. Na hodnicima vrlo lako možemo da razaberemo da li je podzemni stan nastanjen ili nije. Ako nalazimo u njemu mahovinu, plesan ili travu, odnosno ako su zidovi hodnika hrapavi sigurno je da je taj stan napušten, jer svaki hrčak održava svoju kuću. Broj ostava se razlikuje, mladima je dovoljno i jedna, dok oni stariji prave od tri do pet ostava. Dugo je vladala zabluda da hrčkovi svoju hranu slažu po vrsti žita. Medjutim, dokazano je da oni to ne rade, već da slažu hranu u ostavu po redu kako je donesu. često ona čak i nije isčišćena, pa među njom možemo naći i plesan i ostatke zemlje. Podzemno gnezdo ima samo jedan izlaz, a oko osam ulaza. Ženka se uglavnom služi samo jednim. Letnja jama se razlikuje od zimske i ona je dosta plića.
Ishrana
Hrčkovi se najviše hrane žitaricama. Najviše vole laneno seme, bob i grašak. Hrčak koji iskopa jamu u
kudelji, obično će spremiti za zimu samo kudeljino seme, a to isto vredi, ako mu se jama nalazi u polju sa graškom.
Zapaženo je da su stariji mužjaci koji imaju dovoljno vremena da probiraju zrnevlje ovo mnogo pažljivije spremili u svoje
ostave nego što to čine ženke koje iza poslednjeg legla moraju još na brzu ruku da iskopaju jamu i napune ostavu.
Hranu prenosi u vrećima na obrazima. Ponekad u jednom mahu hrčak kući odnese do 50 g zrnevlja.
Razmnožavanje
Otprilike 4 - 5 nedelja posle oplođenja, prvi put pred kraj maja, a drugi put u julu, okoti ženka u meko i toplo obloženom gnezdu 6 - 18 mladunčadi. Oni dolaze na svet goli i slepi, ali imaju već zube i vrlo brzo rastu. Neposredno posle koćenja, pošto su se osušili, izgledaju gotovo krvavo crveni i cvile. Drugog ili trećeg dana dobijaju finu pahuljastu dlaku koja ubrzo obavija celo telo. Otprilike sa osmim ili devetim danom života otvaraju oči i počinju da puzaju po gnezdu. Majka postupa sa svojim leglom s mnogo ljubavi, pa dopušta i to da joj na sise stavljamo i druge mladunce, čak i onda ako nisu starosti kao njena deca. Četrnaestog dana života počinju mladi već da kopaju, a čim to nauče, majka koja je u medjuvremenu već postala neljubazna, pomišlja da ih goni iz jame i prisiljava da se samostalno bore za život.
Neprijatelji
Prava je sreća što hrčak koji se ponekad upravo strahovito razmnožava i pričinjava veliku štetu ima tako mnogo neprijatelja. Mišari i sove, gavranovi i mnoge druge ptice, a u prvom redu tvor i lasica neprestano su mu na tragu i ubijaju ga gde i kad god mogu. Tvor i hermelin progone ga i u njegove podzemne stanove, pa ih zbog toga možemo smatrati kao njegov najgore neprijatelje. Ovaj borbeni glodar redovno podleže spretnim razbojnicima, iako pri tom dolazi do žestokih borbi. U nekim krajevima i sam čovek polazi u borbu protiv hrčaka. Npr. ima ljudi koji se posebno bave time što iskopavaju i ubijaju hrčke. Na području grada Gota koje obuhvata 12 000 jutara, ubijeno je za 12 godina preko četvrt miliona hrčaka i predano gradskim vlastima zbog isplate nagrade. Sve opštine u područjima na kojima živi mnogo hrčaka plaćaju obično za svakog hrčka neku sitninu. Glavni deo dobitka sastoji se u zalihama koje je ova životinja skupila ispod zemlje. Ljudi jednostavno ispiraju zrna, suše ga, a zatim ga melju kao svako drugo žito. Koriste i njegovo krzno iako ne u onoj meri u kojoj bi to hrčak zasluživao, jer prema svemu hrčak daje odlično, lako i dugotrajno krzno.
Literatura
- Velika enciklopedija životinja, Mirko Simić, Beograd 2003
- Wild animals, Michael L. Smith, New York 1975
Linkovi
Pripremio: Aleksandar Bulović, IV-1
