• Bizamski pacov
• Divlja mačka
• Divlja svinja
• Dabar
• Hrčak
• Hermelin
• Jelen
• Jazavac
• Jež
• Krtica
• Kuna belica
• Kuna zlatica
• Kuna
• Lasica
• Lisica
• Pacov
• Poljski miš
• Puh
• Rovčica
• Šakal
• Slepi miš
• Srna
• Tvor
• Veverica
• Vidra
• Voluharica
• Zec

Divlja svinja
Sus scorfa

Taksonomija

1. CARSTVO Animalia
2. KOLENO Chordata
3. KLASA Mammalia
4. RED Artiodactyla
5. PORODICA Suidae
6. ROD Sus
7. VRSTA Sus scrofa

Opšti opis

Svinje u najužem smislu odlikuju se jajastim, obraslim ušima i srednje dugackim repom, koji je na kraju kitnjast. Naša divlja svinja dostojno ih predstavlja. Ova jaka životinja, sposobna da se brani, dostiže visinu od 95cm, i težinu od 150 do 200 kg, uz dobra dva metra celokupnbe dužine, od koje 1,8 m otpada na trup, a 25 cm na rep. Veličina i težina menjaju se znatno prema mestu izdržavanja, godišnjem dobu i hrani. Divlje svinje koje žive u močvarnim krajevima veće su od onih koje žive po suvim šumama,one što žive po ostrvima Sredozemnog mora nikad ne dostižu velicinu kopnenih. Po svome obliku divlje svinjče lici na svoj izdanak, pitomo svinjče, samo mu je telo kraće, zdepastije, noge su mu duže, glava je nešto duža i suženija, uši mu stoje više uspravno, nešto su duže i šiljatije, pa i očnjaci su veci i oštriji nego kod pitomog svinjčeta. Boja je različita, no ipak je lovci zovu crna divljač, jer su sive, riđaste, bele ili pegave divlje svinje i retke.

Odrasli mužijak divljeg svinjčeta naziva se veprom ili nerastom, a ženka krmačom. Mlade životinje zovu se prasad, malo starije nazimčad.

Rasprostranjenost

Ranije rasprostranjene gotovo po celoj Evropi, gde ga je cesto bilo kako u sredini tako i na jugu, danas je divlje svinjče, koliko na radost svih poljoprivrednika i šumara, toliko na žalost svih lovaca, u mnogim zemljama i mnogim krajevima potpuno istrebljena ili živi samo još kao za lov gajena divljač. U Aziji je rasprostranjena od Kavkaza sve do Amure i od 55 stepena širine sve do severnog obronka Himalaje, osim toga nastanjeno je na severnoj obali Afrike.

Stanište

Vlažni i močvarni krajevi sačinjavaju u svim prilikama boravište divljeg svinjčeta, bez obzira na to da li se tu nalaze prostrane šumske oblasti ili je kraj obrastao samo močvarnim travama. U sredini svoga podrucija svinjče rašcisti sebi jedno udubljenje, tacno toliko veliko da primi njegovo telo. Ako može, ono obloži taj ležaj mahovinom, suvom travom i lišćem i tu legne što ugodnije može. Čopor priprema svoje leglo na sličnim mestima, ali obično se u njega uvuku tako da su sve glave okrenute ka sredini. Svinjče i svaka jača krmača postiže skoro svakog dana leglo, međutim copor samo zimi potraži ponovo svoj stan, jer onda sve krmače čuvaju svoju njušku što više mogu. Leti one svakog dana kopaju nove rupe za leglo, i baš time postaju veoma štetne.

Ishrana

Kad žitno zrnevlje počne da raste, vrlo ih je teško oterati s njiva i sacuvati njive od štete. One mnogo manje pojedu nego što upropaste svojim valjanjem. Često sravne cele površine potpuno sa zemljom, i na taj nacin postaju naročito štetne. U šumama i livadama divlje svinje traže podzemne crve, larve insekata ili u jesen i zimi opali hrastov žir, bukov žir, lešnike, kestene, krompire, repu i sve mahunaste plodove. Izuzev ječma one jedu sve ostale biljke i razne životinjske materije, cak i uginulu stoku, oborenu divljač, pa i lešine svojih najbližih srodnika.

Razmnožavanje

Krajem novembra počinje vreme parenja, koje traje 4 do 5, pa možda i svih 6 nedelja. Kad to vreme dode, približe se čoporu veliki veprovi koji su dotle živeli pustinjački, oteraju slabije i trče sa krmačama. Među podjednakima po snazi dolazi do žestokih i dugotrajnih borbi. No udarci koje hrabri borci zadaju jedan drugom retko su kad smrtonosni, jer se skoro uvek sukobi oružja jednog sa oružjem drugog, a samo mali broj udaraca promakne, ali i ti padaju na neprobojne štitove. Kod takvih dvoboja, rezultat bitke ostaje, naravno, nerešen, i oni najzad, mada sa najvećom nelagodnošću trpe jedan drugog. Čudni su izrazi ljubavi kojima mužijak u vreme parenja obasipa krmaču. On je udara po svim delovima tela svojim ocnjacima. U to vreme glavnu ulogu igraju kod svinjčeta, kao što smo maločas čuli očnjaci, kao oružje, kao rilica za kopanje, tvrdi štitovi na plećkama i jako suženi vrat i leđa. A kako su baš to nosioci glavnog obeležja u razvitku svinjčeta, njihova upotreba mora biti za vreme parenja naročito živa, kako bi u celosti prešla u nasleđe. Osamnaest do dvadeset nedelja posle parenja, slabija krmača oprasi od 4 do 6, a jača 11 do 20 prasadi. Ona je još pre toga pripremila sebi u usamljenoj oblasti jedno leglo obloženo mahovinom, četinama ili lišćem, i svoje mlade, koje nežno voli, drži prvih 14 dana brižljivo sakrivene u tom leglu. Napušta ih samo na kratko vreme, toliko da sebi potraži hranu. Potom izvodi čopor napolje. Ona prednjači, a lepe i živahne životinjice znaju vec dobro da upotrebe svoje zube. Često se nade po više krmača sa svojim prasićima, koje zajednički vode svoje mlado društvo. A dogada se i to, u slučaju da koja krmača izgubi život, ostale preuzmu vodenje siročadi i brigu o njima. Čopor tih mladih, lepo ukrašenih životinja pruža veoma prijatan prizor, jer dok su još mladi prasići su najljupkija stvorenja. Boja dlake im je divna, a živahnost i pokretljivost mladosti u potpunoj su suprotnosti sa tromošću i dosadnom mrzovoljnošću starih. Krmača sa puno ozbiljnosti predvodi svoje prasiće, a oni je slede cičući i grokćući.

Sa 18 do 19 meseci divlje svinjče je već zrelo za razmnožavanje. Od 5 do 6 godina potpuno je odraslo. Dužina života koju ono može da dostigne ceni se na 20 do 30 godina. Pitomo svinjče ne može nikada da dostigne toliku starost, jer mu život skraćuje nedostatak slobode i odgovarajuće hrane. Divlje svinje nisu mnogo izložene bolestima. Samo izvanredno oštra hladnoća sa dubokim snegom, koja im onemogućuje rovanje i pronalaženje hrane, ili ako sneg ima koru koja može da im povredi kožu na nogama, mogu biti uzroci što mnoge od njih propadaju.

Neprijatelji

Najveći neprijatelj je čovek, koji njihovo meso koristi za ishranu. Meso divlje svinje s pravom se ceni, jer osim ukusa svinjskog mesa ima i pravi ukus divljaci. Glava i but važe kao naročite poslastice. Odlične su kobasice koje se prave od divlje svinje. Po egipćanskim jezerima gde svinje žive u velikim čoporima, bavili bi se pokatkad evropski mesari mesecima lovom na tu divljač, koju muhamedanci preziru kao “nečistu ”, i od mesa ubijenih životinja izrađivali bi samo kobasice koje bi prodavali uz veoma dobru zaradu. U vreme parenja veprovo meso se ne može jesti. I koža se upotrebljava takođe, a i čekinje se mnogo traže. Ali ma koliko da je velika korist od nje, ona nikad ne može da prevagne štetu koju ljudima pričinjava ova životinja.

Literatura

1. Alfred Brem, Celokupno životinjsko carstvo 2 knjiga, Beograd

Linkovi

1. www.sloboda-za-zivotinje.org
2. www.freewebs.com
3. www.dominolab.info

Pripremila: Miljana Opančarev, IV-4