Државна гимназија у Сомбору почела је са радом 11.XI 1872. Настава је у почетку текла на српском и мађарском наставном језику.
У својој првој школској години, 1872/73. Гимназија у Сомбору има четири нижа разреда и у њима 86 ученика. Наредних година отваран је по један виши разред, тако да је школске 1876/77. Гимназија имала свих осам разреда. Број ученика се повећавао из године у годину.
Гимназија у Сомбору обављала је своју основну делатност и током I светског рата 1914-1918. Пошто је своју зграду морала уступити за ратну болницу, Гимназија је била принуђена у то време да ради у две дневне смене.
Убрзо после ослобођења свих југославенских народа и 1. XII 1918. формирања прве југославенске државе која се у прво време називала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Срби у ослобођеном Сомбору упутили су молбу Министарству просвете у Београду да одобри оснивање Државне гимназије у Сомбору на српскохрватском језику.
Молба је повољно решена и почетком 1919. основана је Државна гимназија у Сомбору на српскохрватском језику. У годинама пред II светски рат политички догађаји и деловање непосредних омладинских организација утицали су да се у већем делу сомборских гимназијалаца и других омладинаца у школама и међу радницима ојача антифашистичко расположење и спремност да се земља брани од фашистичког опресора. Тако је према подацима 47 бивших ученика сомборске Гимназије часно и храбро дало свој живот за коначно ослобођење земље.
Најплоднији период у историји сомборске Гимназије отпочео је њеним обновљењем убрзо после ослобођења. Настава је у школској 1944/45. години текла по Наставном плану и програму прописаном од Просветног одељења Војне управе за Банат, Бачку и Барању. Био је то углавном сажети предратни наставни план и програм, без веронауке као обавезног наставног предмета. Од почетка школске 1945/46. године примењује се у Потпуној мешовитој гимназији у Сомбору нови наставни план и програм, који је прописало Министарство просвете Србије. Најкрупније промене у оријентацији и садржини васпитно-образовног рада у времену после 1945. године наступиле су у реформи гимназијског образовања, чији је израз успостављање два смера општег образовања средњег степена у гимназијама: друштвено-језичког и природно-математичког смера.
Тежиште образовних захтева у друштвено-језичком смеру било је у друштвеним наукама, матерњем и страном језику, док у природно-математичком смеру предност се даје математичким и природним наукама.
Спортске, културно-уметничке и научне секције сомборских гимназијалаца, у међушколским сусретима и такмичењима, имале су увек видног успеха и освојиле многе трофеје. Захваљујући тим активностима, цео културни и спортски живот сомборске омладине добијао је на квалитету и устаљености.
Најповољније услове за организацију свог целокупног образовно-васпитног рада стекла је сомборска Гимназија у 1971. години.
Током 1972. године поправљено је и улепшано цело здање Гимназије. Помоћ за ту сврху пружили су Скупштина општине Сомбор и предузеће „Акумулатор“.
Гимназија је прославила и стогодишњицу свог оснивања 14. и 15. октобра 1972. године. У данима јубилеја објављена је и књига „100 година Гимназије у Сомбору“, чији су аутори били: Бодор Антал, Лепосава Маширевић, Сретен Опачић и Радмила Ковчин.
Реформом гимназије и средњих школа, после 106 година престао је рад и сомборске гимназије. До 1978. године, непотпуни подаци сведоче да је завршни испит полагало 5512 матураната, од чега је после Другог светског рата 4200 ученика завршило Гимназију.
Реформу средњег образовања 1974. године иницирали су политички фактори у земљи.
После вишегодишњег колебања у тражењу пута за равизију неуспеле реформе средњег образовања, просветни органи Србије определили су се за обновљење гимназије као школе за савремено опште образовање. Њихова васпитно-образовна улога треба да се заснива на новим научно-педагошким искуствима у развијеном делу света.
У школској 1990/91. години, обновљена је у Сомбору Гимназија „Вељко Петровић“ и враћена у своје здање у Доситејевој улици број 2 у Сомбору.
Положај, улога и задаци сомборске Гимназије током њеног постојања и рада били су условљени бурним историјским збивањима и политичким потребама. Зависно од историјских смена државно-правних оквира у којима би се нашла Гимназија, мењао се и њен однос према потребама народа на пордучју којем је требало да служи својом делатношћу.
Гимназија је континуирано обављала улогу прворазредног чиниоца у порасту нивоа просвећености и напретка у целини. У организацији наставно-васпитног рада Гимназија је опредељена да путем солидне наставе ученике оспособи да интелектуално и морално доприносе напреднијем и лепшем животу.
Образовање које су стекли у сомборској Гимназији омогућило је многим ученицима да постану врсни и чувени стручњаци. Дуга је листа заслужних људи из реда некадашнјих сомборских гимназијалаца. Ево неких имена: Вељко Петровић академик и књижевник, Милан Коњовић академик и сликар, Сима Ћирковић академик и доктор историјских наука, Младен Лесковац академик и књижевник, научници др Рајко Томовић и др Богдан Маглић, пијаниста Душан Трбојевић и многи други.
На предлог Савета Гимназије од 21. октобра и одлуком Скупштине општине Сомбор од 28. децембра 1967. године, Гимназија је добила име Вељка Петровића.
Вељко Петровић је рођен 5. фебруара 1884. године у Сомбору. Гимназију у Сомбору је завршио 1902. а студије права у Будимпешти.
На прекретници две епохе, Вељко Петровић је одиграо значајну улогу у развоју српске књижевности. Унапредио је патриотску поезију, а нашу прозу ослободио фолклорно-дескриптивног баласта.
Људи, град и дечји свет суочен са тајнама природе и људског друштва – тематски су кругови приповедачког дела Вељка Петровића.
„Буња и други у Раванграду“ из 1921. прво је његово приповедачко дело. Сомбор као Раванград улази у српску литературу као судбина и дух историје, судбина и дух кретања нашег човека.
Вељко Петровић је од 1936. године редован члан Српске академије наука и уметности.
© Новембар, 2022. Дизајн и израда: Петар Зорић и Нела Карамарковић