ЉУБАВ ЈЕ ПУНА МЕДА И ЈАДА

Некако сам навикла да причу започињем временским одредницама, али овај пут ћу их прескочити.

Јер ова прича десила се и јуче и пре сто година, а сасвим сам сигурна да ће се и сутра десити.

Можда ће се само ликови у њој променити, али прича остаје иста.

Живела је једном једна девојчица. Имала је дугу браон косу и светлоплаве помало тужне очи. Једне зимске вечери девојчица је седела замишљена поред замагљеног прозора дневне собе и гледала снег како пада. Цела соба била је окићена Божићним лампицама и чарапама. На њеној средини, тачно поред камина налазила се велика јелка, складно окићена и украшена шареним лампињонима и разноразним украсима.

И тако, те вечери, у собу је ушла њена мама са широким осмехом на лицу и великом плетеном корпом у рукама прекривеном дугачким белим чаршавом. Девојчица је одмакла главу од хладног прозора и збуњено погледала у корпу. Кад је мама скинула чаршав са ње имала је и шта да види. Светлост камина управо је обасјала мало плаво штене, крупних сузних очију и великих спуштених ушију. Притрчала је корпи и узела га у руке. Било је толико мало да га је вероватно могла ставити у џеп џемпера. Није могла да дође до речи наредних неколико тренутака. Није могла да скине поглед са кучета нити да проговори. Мама је само напустила собу оставивши девојчицу да ужива у свом Божићном поклону. Али ово није био обичан Божићни поклон. Не, заиста је био другачији од свих досад. С овим поклоном се није играла и после неког времена заборавила на њега. Ово куче је било нешто заиста посебно. Када је успела да се ослободи шока, сипала му је воду у чинију и покрила га јер се још увек тресло. Те ноћи заспала је гледајући у њега.

Дани су одмицали, а њој није требало пуно да га заволи целим срцем, као ни њему њу. Заједно су ишли у шетње, гледали ТВ, она му је кришом давала храну испод стола, а он би се сваке ноћи ушушкао поред ње како би јој помогао да заспи. Поред тога што су делили кревет и храну, ускоро су истински почели да деле и живот. Девојчица се готово никад није одвајала од пса.

Дани су пролазили и девојчица је расла, а са њом старио је и пас. Она га је и даље волела са истом оном количином љубави као и пре. И даље су свако јутро ишли у шетње, али овог пута нешто спорије. Пас више није имао ону полетност у себи, њух му је ослабио, а длака почела да седи. Апетит му се смањио, више није могао да једе чак ни када би му девојчица прокријумчарила колач испод стола. Све је чешће лежао скупљен и куњао, а девојчица би седела поред нега и тихо плакала. Покушавала је да се теши, одлагала тренутак који је морао доћи. Тако је једне јесени када се вратила из школе затекла празну кућу. Пса није било нигде. Преврнула је целу кућу, претражила сваки ћошак дворишта, чак је и комшије питала да ли су га негде видели. Међутим ништа. Села је тако на степениште не знајући шта да ради. Кроз главу су јој пролазиле свакакве мисли и ниједна од тих мисли није била добра. Међутим ипак се сетила једног места које није претражила. Шупу. Потрчала је ка задњем делу дворишта у коме се налазила мала скучена просторија. У њој се одлагала стара одећа, обућа, празне гајбе за воће, бициклови... Ушла је опрезно, а када је закорачила у просторију имала је и шта да види. Пас је лежао склупчан на њеном џемперу који је већ одавно прерасла. Био је то исти онај црвени, вунени џемпер у којем га је дочекала оне Божићне вечери кад се први пут сусрела са њим. Само што он више није дрхтао.И само што она више није била узбуђена. Лежао је тако непомичан, а она је села поред њега и почела да плаче. Није веровала да икад може толико да воли и да буде вољена и да све то изгуби у једном дану.

Годинама после, када је девојчица престала да буде девојчица, а власи су јој оседеле и кожа смежурала и даље се сећала свог пријатеља. И даље је осећала исту ону тугу као те јесени. Можда је само била негде дубље у њој, више гурнута у страну него избрисана.