Почетком априла 2023. сам након дужих припрема кренула на планирани пут у Непал да
се попнем до базног кампа Монт Евереста на висини од 5364 надморске висине.
Саме припреме су биле дуге и укључивале су рад на физичкој кондицији, проверу и
набавку опреме, планирању пута, виза и осигурања, резервација, те неопходних
медицинских суплемената за вишедневни боравак на висинама са разређеним кисеоником,
као и пратеће комуникационе и аудио-видео уређаје.
Кренула сам са аеродрома „Никола Тесла“ и летела за Дубаи где сам након неколико сати
чекања ухватила авион за Катманду, главни град Непала. По доласку сам одсела у хотелу
близу центра града, а следеће јутро сам се нашла са међународном екипом планинара и
ентузијаста из разних земаља. Били су то људи из Португала, Пољске, Мексика,
Сингапура, Аустралије... све заједно нас десетак. Тај први дан је прошао у договарању,
препакивању ствари, упознавању наших носача и водича или “шерпаса”.
Следеће јутро смо кренули око 2 сата ујутро комбијем на пут до аеродрома Рамечап, јер је
планирани лет од Катмандуа до аеродрома Лукла био отказан због лоших временских
услова. Лукла је највиши и најопаснији аеродром на свету који се налази на висини од
2900 м и који је био наша крајња дестинација до које се могло стићи авионом. Сам пут
комбијем је био авантура за себе. Путовали смо ноћу старим, скоро расходованим
комбијем читавих 5 сати кроз планинске гудуре по оштећеном путу пуном рупа и опасних
кривина. Ујутро смо најзад стигли до аеродрома Рамечап одакле смо ухватили мали авион
за аеродром Лукла. Лет до Лукле је величанствен! Трајао је само 20-так минута и пратећи
котлине између планинских врхова полако нас је уводио својим дивним пејзазима у регион
Хималаја.
Лукла је село до којег се може само малим авионом или планинским летњим путем знаним
само локалном становништву. Сва роба се готово искључиво довози авионом. То је уједно
и полазна тачка за полазак на Монт Еверест. Од Лукле (на 2900м надморске висине), па до
Еверест базног кампа (5364м) има око 60км пешачења у једном правцу, а при томе се
прелази и један превој који је на 5500м. Ту смо преспавали, опет препаковали ствари које
су нам носили носачи и имали смо врло ограничен лимит робе коју смо могли понети.
Сваки додатни пар чарапа би представљао проблем!
Следеће јутро смо кренули на наше дуго очекивано планинарење. Прелепи предели су
почели да се ређају, зелене шуме, прелази преко пешачких висећих мостова као из
филмова, спектакуларни погледи и релативно лагани темпо. Наше следеће ноћење је било
у малом планинском селу Пакдинг. Одатле смо ујутро наставили до наше следеће
дестинације - Намче Базара. Пут је био изузетно тежак, далеко тежи од очекивања, са
стрмим успонима и јаким ветром, али још увек са подношљивом температуром. Намче
Базар је на висини од 3440 м и ту је било потребно направити један дан паузе због
аклиматизације. То је отприлике и висина на којој се могу очекивати почетни симптоми
висинске болести - још увек слабо истраженог поремећаја у људском телу који настаје због
комбинације смањеног ваздушног притиска и разређеног кисеоника. Смањени притисак
изазива отицање мозга, а самим тим и главобољу, као и пуцање алвеола у плућима.
Недостатак кисеоника утиче на расуђивање и моторичке способности. Пила сам таблете
против епилепсије два пута дневно јер медицина препоруцује њихову употребу и против
висинске болести, као и таблете за смањивање притиска које спречавају пуцање алвеола.
Јела сам само биљну храну јер после Намче Базара нема струје, па самим тим ни
фрижидера где би сељаци могли чувати месо, те су тровања храном честа.
Након проведеног дана у Намче Базару смо кренули даље... Ходали смо и до 20км дневно
кроз спектакуларне пределе, све кржљавије растиње и све слабије видљиву стазу. Понеки
сељак би прошао поред нас са својим јаковима - врсти рогате полудивље краве натоварене
робом. Било је изузетно тешко, носила сам ранац од свега 5кг, а наши носачи су носили
остале ствари које су тежиле и преко 20 кг.
Следеће јутро смо кренули ка локацији Дибуше, једној скупини колиба на висини од
3820м. Ветар је и даље био јак, температура је прешла у дебели минус, а на тој
температури смо после целодневног исцрпљујуцег ходања и спавали. Одатле сам први пут
видела Монт Еверест или моћну “Сагармату” (Краљица небеса на непалском језику).
Нисам могла спавати, што је било забрињавајуће, јер је то био и први знак могуће
висинске болести, а можда је био само велики умор. Требало је сутра ићи даље, па се
ваљало и добро наспавати.
Следећег дана смо дошли до Ронгбук манастира, највишег манастира на свету, ту смо се
мало зауставили, па наставили даље за Дингбоче (4410м). Тог 14. априла је била и
непалска Нова година, али сам заспала око 20:30, тако да прославе није било! Сутрашњи
дан је била аклиматизација. Она је заправо кратки одлазак на већу висину и повратак
назад, да би се тело физички припремило за висине које следе.
Након аклиматизације смо ходали око 9 км по релативно равном путу. Осећала сам се
одлично, била сам брза и нисам била физички уморна, само мало без ваздуха и морала сам
правити више краћих пауза. Дувао је доста јак ветар. Дошли смо до меморијала
посвећеног људима који су погинули на Монт Евересту. То је скуп малих клесаних
камених споменика са именима погинулих, јер су њихова тела и даље остала на местима
погибије на незнаним локацијама. Растиња више није било, само невероватно лепих и
огромних планинских врхова прекривених снегом. Стигли смо до локације Лобуче
(4940м). Током пута, понеки хеликоптер је летео испод нас.
Следећу ноћ смо провели на локацији Горакшеп на 5164м. Било је изузетно хладно већ
неколико дана, а тај дан поготово. Грејања није било ни дању ни ноћу јер нема шта да се
ложи. Нисам се ни окупала ни угрејала неколико дана. Требало је издржати јос само сутра,
до моје дестинације - Еверест базног кампа на 5364 м, али пре тога је требало прећи преко
једног превоја на око 5500 м. Никакве стазе није било, само камењар са снегом,
провалијама и суровом околином у сваком смислу.
Наредни дан сам стигла до дестинације - Еверест базног кампа. Сликали смо се и у
тишини обишли мале шаторе планинара, који се спремају за освајање Евереста, јер су
спавали. Активни сам спортиста и такмичар, а била сам при крају снаге, на ивици
издржљивости. Могу само да замислим колико воље и снаге имају ти људи који
настављају даље на 8840м или 3500м више од базног кампа где сам била. То је да се не
поверује колико је спуштање било изузетно тешко. Успон оптерећује мишиће и захтева
менталну снагу, а силазак изузетно оптерећује колена и кукове....
Било је то двадесет дана невероватног искуства! Мој план је да освојим свих седам
највиших врхова света, укључујући и Еверест.
Мартина Ђурковић,
ученица 4-4
„Небеса казују славу Божију, дело руку Његових јавља свод небески, каже велики цар и
песник Давид. Заиста је то велика тајна – бити део Божијег плана, изнићи из Његове
замисли, родити се у овоме свету !
Чин стварања је дело Божије љубави. Он не ствара зато што мора, већ зато што жели. Он
нас хоће, такве какви смо, са свим нашим особеностима, слабостима и лепотама. Он нас
воли. Он је свакоме од нас дао одређене дарове за сналажење у животу за који нас је
створио. Свако од нас, ако те дарове умножава, усложњава и усавршава, може бити
остварен и срећан. И свако од нас има на чему да буде захвалан. Рођени смо, вољени од
Творца и опремљени алатима за живот.
Можемо то сагледати и овако – када смо дошли на овај свет, Господ нас је обдарио
животом и савешћу, слободом да бирамо између добра и зла. Позајмио је свакоме
појединачно таленте и способности. И дао нам је време. Довољно времена свакоме од нас
да окушамо срећу и откријемо прави пут. Способност да разликујемо добро од зла и
спремност да се одлучујемо између њих називамо разумом и разборитошћу. Без обзира на
животне околности, имамо довољно прилика да се остваримо, себи на корист, ближњима
на радост, Господу на славу.
Људи који не умноже своје таленте и не испуне своје животне планове и назначења,
покушаће да кривицу пребаце на друге, „судбину“, самог Творца. А заправо, подбацили су
они. Јер нису однеговали цвет за који су добили семе и нису озбиљно схватили вредност
Божијих дарова. Сами су себе тако учинили недостојнима Божије љубави.
Зато ће они, када једном изађу пред Творца, изаћи празних руку и празног срца. Неће
моћи позајмљено да врате јер су га протраћили или изгубили. Незахвално ће тражити
оправдање за своје промашаје и остаће слепи за све прилике које су имали и за љубав коју
им је Творац подарио. Биће слепи и за Његову тугу јер су одбацили Његове дарове...
Трудимо се да са радошћу живимо сваки дан, користимо свој разум на добро себи и
ближњима, да имамо шта да вратимо Господу, умножено и благословљено. Да можемо на
крају свога пута рећи да смо добру битку извојевали и трку завршили, попут апостола
Павла. Да можемо, захвални за све Господње дарове бити удостојени вечне правде и
радости.
Петар Марковић 4-4
Стојим на крову отаџбине, Ловћену, и гледам око себе. Поглед ми лута, окрећем се укруг, од крша
и поља, магле, до мора, плавог и непрегледног. Ђед ми је давно рекао – кад је ведро, види се до
Италије.
Често сам се враћао на ту реченицу. Тако је узбудљива и мистериозна. Али, кад год сам долазио
овамо, нисам успео да видим даље од пар стотина метара. Због магле, или због сунца, свеједно је.
Нисам схватао.
Сада стојим на истом месту и у мислима видим један брод, како плови тамо, далеко, до Барија, и
вози њу. Нашу принцезу, будућу краљицу.
Она стоји на палуби јахте „Савоја“и својим тамним, топлим погледом упија оно што оставља. Своју
малу, поносну земљу, земљу ратника и духовника, земљу оштрих врхова, дубоких кањона, тихих
манастира и белих, високих морских таласа. Оставља и своју породицу, своје Цетиње, Ловћен ,
Боку, безбрижне дане детињства... А носи са собом бројне успомене из своје домовине, али и из
царске Русије где се школовала и где је и упознала онога са киме ће од сада делити живот и круну.
Очи су јој одједном засузиле и на трен је помислила да је све то неизводиво. Зар су одлуке донете
из љубави толико болне? Зар, да би била са оним кога воли, мора да напусти оне који су је родили
и са којима је одрастала?...
Али, та слабост је трајала један трептај. Ја сам кћи свога оца, књаза Николе, ја то могу, одлучила је.
Своју ћу Црну Гору вазда носити у срцу, а сада идем својој новој породици, краљевини, својој
будућности. Одлучним покретом се окренула ка пучини и загледала у даљину, тамо, где се у
белом непрегледу налази Италија, земља сунца и светлости која је очекује.
Стојим и даље непомично и замишљам сада лепу краљицу у Месини. Прошло је много година од
када је из барске луке запловила у нови живот. Али, она је остала иста. Неустрашива, храбра и
спремна да помогне, иако је и сама у опасности. Владарка која добробит народа ставља на прво
место, која разуме патњу и очај, тугу и безнађе. И опет су сузе биле на тренутак у очима, а затим
одлучан корак ка онима који заиста плачу и тугују. Сузе су на њеном лицу замењене речима утехе
које изговара невољницима. И то не ради из дужности, него из човекољубља. Јер је тако научена,
јер је таква рођена. У генима јој је милосрђе и љубав према ближњем, а од детињства је научена
да се невоље лакше подносе у жртви и труду за другога. Овде није само краљица, већ болничарка,
видарка, утешитељка. Шћер свога оца, поносна на своје претке, а потомци поносни на њу.
Моја мисао иде још даље и сада видим њено писмо са почетка Другог великог рата, упућено
владаркама шест земаља још увек неутралних, а у име напаћених и очајних мајки света, са
молбом да се заузму за мир, да престану убијања и мучења, да се заустави рат. Блажени су који
мир граде...а ова шћер нашијех брда, ова горска вила узнела се у висине , међу праведнике, да
нам буде за пример сада и вазда...
Својом изузетном лепотом тела и духа и својим делањем у миру и рату дала је пример како се
осигурава вечно постојање. Принцеза Јелена, краљица Савојска успела је да споји два народа, да
их опчини лепотом и доброчинством, да заувек живи у њиховом памћењу и да остане недокучива
и јединствена у својој племенитсти.
Не знам колико сам дуго стајао лутајући и погледом и мислима, али, одједном сам разумео ђеда.
Као да се од мога тиховања на овом светом месту разведрило, као да су моје мисли пуне
поштовања и дивљења развиле магле, као да су моје молитве захвалности разбистриле видокруг
и, учиње ми се, видим довољно далеко, чак тамо. Добрим жељама, племенитим намерама и
делању сви су путеви и видици отворени. Хвала ти на овој спознаји сестро, принцезо, regina
bellissima !...
Петар Марковић 4-4
У оно време када се коначно ослободила Босна и од турске и од аустријске власти и модра Дрина постаде не више гранична, већ целим својим током река заједничке државе три народа под једном круном, када се са ћуприје нису чули ни пуцњи ни лупање чизама, појавио се у вишеградској чаршији, однекуд из Сарајева, неки голобрад момак. Од пролазника тражио је одмах по доласку умна човека из касабе, који не страхује од књиге и мудрости, а опет народног, да ће бити рад са њим слободно говорити и стрпљиво слушати. Сложно му предложи тај народ да се спусти ниже улицом до куће попа Вујадина.
Кућа беше стара, традиционално зидана, намењена од изградње животу месног свештеника. У авлији под дебелим храстом, старим колико и кућа, на дрвеној клупи одмарао се остарели Вујадин Филиповић. Видевши незнанца како пролази кроз капију, он устаде и пође напред. Рекавши му ко је и шта ће у касаби, младић упита поп Вујадина да га проведе по Вишеграду и да му исприча што више о овом необичном месту на обали моћне реке. На то се старцу насмејаше очи и он поче одмах ходати и говорити, остављајући таман толико места да посетилац стигне да запише понешто од изговореног пре него што нова прича почне. Посебно је уживање био младић овом духовнику, јер никада до сад он није могао знање својих дедова и прадедова да дели са обичним касабалијама, јер су исте приче и њима њихови причали, а не сећа се за свог службовања ниједног намерника спремног да слуша и укаже му част да дели своју мудрост и искуство.
Младић је током живота доста слушао о касаби али никад до сад на својим путовањима кроз Босну он није сретао некога ко би му јасно могао казати шта је то овде лепше и другачије него у остатку света. Стога се упутио управо Вишеграду да се лично увери има ли ту нечег и стварно, после дугих разговора се попом Вујадином наслушао се прича за које је већ знао да би од онога ко их преправи и запише направиле писца, јединственог и цењеног.
У касаби сви су се окретали за свештеником и незнанцем, јер су старца из хајдучке лозе Филиповића, ма колико цењен био у њиховом месту, ретко могли виђати у друштву. Знао би да се појави међу децом на чаршији док шета предвече и да поразговара са неким испред дућана или недељом после службе, али да седи у механи или макар на капији са било ким, било је доста неуобичајено. А тога дана био је виђен и у Заријевој механи, и у некадашњем Целеровом хотелу, чак су неки говорили да су га видели како стоји и са капије моста показује на место у шљунку где би требао бити гроб неке девојке из Вељег Луга.
Говорило се доста међу доконим светом на капији о тим догађајима. Млади трговац Исак Барух причао је дуго и са пуно младалачког набоја свом пријатељу Душку Марићанину, бечком студенту који се лети враћао у Вишеград, о томе како је гледао поп Вујадина и тог незнанца који је први пут дошао у касабу.
- И стоје они овако ту, у дну моста, а стари му показује као да покушава да се попне на ограду. Већ смо мислили да жели да скочи – приповедао је трговац – али није, већ је након тога ходао уз ограду моста раширених руку успут се клатећи, вртећи у круг и цупкајући с ноге на ногу, све док нису дошли на други крај моста. Мислио сам, веруј ми, да наш добри отац Вујадин није више свој са памећу.
- А јесте ли га после о том питали? – збуњено упита студент
- Јесмо, нас пар младих који дан после, после литургије, али он се само осмехује, онако гордо.
- Да му није неки рођак?
- Није, нема он рођака, његови су рођаци изгинули по шумама и шанчевима. А и да јесте, за ког би се рођака тако бацакао по касаби?
Тако су касабалије дуго нагађале о чудном посетиоцу, али нису могли никада да докуче ко је он и шта је, који му је разлог доласка и зашто од Попа Вујадина ни гласа нису могли чути о младићу. Многа су била нагађања, од оних да је то стварно свештеников далеки рођак, те да ће га можда једног дана заменити кад дође време, али и до тога да је то неки опасан човек који је заувек слудео њиховог духовника.
Те исте године када је млади незнанац дошао у касабу, у зиму, умро је у дубокој старости отац Вујадин. Кроз густ снег пробијала се колона ућутаног народа и уплаканих жена ка гробљу. Тада су поново оживеле приче о чудном поповом посетиоцу, али и о понашању ова два човека тих неколико дана колико су били виђени на главној чаршији. Те би приче кроз уста жена и мушкараца накрају све попадале у снег, како падају и сва друга људска причања и сећања, да се након неколико дана незнанац није опет појавио, овога пута на гробу јединог свог пријатеља у касаби.
Стајао је дуго пред гробом и ћутао, као да своју последњу, неизречену мисао жели без иједне речи јасно да пренесе оном преко пута себе, који такође више нема гласа, даха и речи. Након што се утабаном стазом са гробља вратио у касабу, прошао је поред ћуприје, остао кратко крај ње, уз осмех гледајући у ограду која је поледила, а затим одлучно кренуо да се, сећајући се приче старог Филиповића, пење на Мејдан, да осмотри још једном касабу. На путу до тамо загледао је куће, све тако сличне, а опет свака на свој начин посебна. Посебну пажњу обратио је на један камен уз пут, код ког је кажу, у јеку рата умро неки трговац, али без да је погођен метком. Само тако, кренуо ка кући – и умро. Такође, посебну је пажњу обратио на једну кућу, коју је поп Вујадин обилазио у широком луку и на коју је упозоравао свог госта, а њему је опет била нарочито интригантна управо тиме што су друге касабалије, посебно младићи и неожењени мушкарци, гледали на њу са једном радозналошћу, а Вишеграђанке опет са одређеним презиром и одвратношћу према свему везаном за ту тако обичну кућу.
Када се коначно испео на сам врх Мејдана, дуго је гледао надоле, на Вишеград. Моћна Дрина пробија се кроз свој е корито, пролази испод десет лукова ћуприје, која опет окупља око себе рекло би се целу касабу од раног јутра па до касне вечери. А кад дође ноћ, народ се са ћурије размили својим кућама и тек у покојој магази још гори светло и има гостију. На касабу пада снег, покривајући тако кровове кућа, цркава и дућана, околна брда око места, али не успевајући да покрије сам дух касабе, њене садашње и бивше становнике, све оне легенде и приче везане за њу и ту ћуприју, тако поносан украс ове вароши.
Прошле су године од кад је младић посетио касабу. Много се тога променило, па више ни малдић вероватно није то био, али о њему опет нико ништа није знао, јер се од погреба Вујадина Филиповића, чији су сведоци сада већ били стари, у касаби није појављивао. Било је лето када су се опет скупили студенти са европских универзитета на капији моста и разговарали. Најмлађи међу њима, београдски студент Милан Врбљанац пружио је својим друговима књигу о којој се одмах повео разговор
- Видите ово – говорио је момак – неко је о нама написао књигу. Тачније о Дрини, мосту, и нама. Ова је књига сада у Београду нова, кажу да је добра
- Ха, па ко би о нама писао, и још боље питање, ко би то читао? – добаци један трговац бакреним посуђем са друге стране капије
- Нисам ни ја веровао да би се нама неко бавио, али кажу, неки Андрић, чини ми се Иво. – одговори Врбљанац
- Свашта. – подсмехну се трговац
Млади људи бејаху се пак силно заинтересовали за књигу и почеше је одмах на глас на смену читати, док је сунце залазило за брдима и обасјавало ћуприју и под њом модру Дрину.
Предраг Ђуришић
Влажно и тешко јутро свиће над Римом. Негде на другом крају стана чује се како, довољно гласно, таман да узнемири станаре, звони телефон. У стајаћем положају, висок и мршав, у плавом оделу, подиже слушалицу. Након пар реченица спушта је полако, гледајући кроз прозор у маглу. Затвара очи, у размишљању, и дуго ћути. Мисли су му сада тешке, јер зна шта га чека. Кофери су већ, од раније, спремни за нови дуг пут. Оберучке хватајући кофере, оловно тешке, осврнуо се још једном по стану, а потом изашао из њега, са женом која га је пратила у стопу, дајући му наду. Доле, на улици, чекао их је ауто до железничке станице.
Тако је, године 1941. у пролеће, Милош Црњански пошао у Лондон. А тамо далеко иза гора, завичај се слути. У њему, трешње расцветане, фрушкогорски виногради, извор медовине, вина и босиљка и Његово пролеће у ком је горко знао да кроз свирале девојачког ребра здравље даје; у грожђу, криком.
На станици, прошараној паром и пиштањем локомотива, било је разног света. Сви се клате са коферима, огрнути у капуте. Видео је неке људе, како у великој групи полазе ка возу, који је пристигао. Сетило га је нешто на претке, да ли пртљаг, заједништво, или израз муке на лицима, не може да разазна. Опет селидба, помислио је, и увек у њој вођа, онај најстарији.
Воз је хуктао кроз њиве и шуме, кроз брда и долине. Бела светлост сунца, као загаслог, непријатно се пробијала кроз облаке и маглу. На једној каталонској пољани, видео је како протрчавају у даљини, крда дивљих коња. Волео их је у детињству, још у Мађарској. Све му се враћало, Мађарска, Румунија, рат, она хладноћа испод униформе и бол коју је осећао тада, ратујући против свог народа. Рат га је учинио хладнијим, али и уплашенијим, и свесијим свега што му се сада дешава.
Сва та магла, изазва у Црњанском неку сненост и поспаност, истовремено и меку и тврду, те се наслони на прозор и заспа. Заспа и усну неки чудан, али познат му сан. Јављаху му се, негде у подсвести, Вук Исакович и пред њим моћна Рајна. Гледао је, како око њега, као у трептају ока, умиру шајкаши и славни Славонско-подунавски полк. Гледао је како умиру, како падају у Рајну, а морао је остати смирен. Морао је чувати понос правог предводника. Из те нејасне визије, након прекида сна, јавила се у Црњанском јасна мисао да је он сада сам свој Вук Исакович, који мора, због поноса, због части своје државе, своје Виде, вођен Вуком, вођен Чарнојевићем, сада бити јак, бити вођа на путу кроз магле и мочваре. Сада, када је вољена земља далеко, она мора живети у њему. Љубав мора помешати, тајно, по свету, све потоке и зоре, и сенку Фрушке горе.
Ноћима су и данима путовали, до Лисабона, одакле ће наставити пут, ка Лондону. У тихој португалској ноћи, огрнут својим капутом, не осећајући више хладноћу на прстима, Црњански се загледа у Месец. На небу, ишараном облацима, могло се назрети и осетити, како оштри руб Месеца показује ка отачеству, а други, заобљени крај, као бело, моћно једро небеске лађе, показује напред, ка Лондону. Тихо, готово без звука смех је падао са небеског лука а живот почео у трешње да се мења. Била је то слика оца на недовршеном путу, у недокошеном откосу. Био је то завичај и јабланови под којима ће смех да сахрани.
Дуго је стајао и гледао га, док људи пролазе, долазе и одлазе, а облаци се смењују. Лутао је, као сада путевима, мостовима туђим, кроз мисли. Лутао је, у капуту, Милош Црњански, висок и витак, са сребрним луком. А онда је изговорио у себи: „тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене“ и погледао у небо, утеху своју, смешећи се.
Предраг Ђуришић
Ово је моја прича, али и Демијанова. Ово је прича о најважнијем путу којим идемо у животу – пут ка самом себи. Само зато што је делом моја, ја могу истинито да је тумачим и објасним онако како сам је ја разумела. Писци, када пишу, обично се претварају да су богови и да било коју људску повест умеју потпуно да обухвате погледом, схвате и прикажу. То ја не умем, као што ни писци не умеју.
Безбрижно тумарам улицама детињства. Сигурна и заштићена у свом малом детињем, светлом свету ни не помишљајући на постојање другачијег, тамнијег. Можда сам негде у себи и знала за њега али сам одбијала да га прихватим, плашио ме је. Дан кад је мој дечији свет био пољуљан из корена био је дан када сам се упознала са Грехом. Полако идем ка својој кући са туђом књигом у торби. Књигу за коју нисам питала већ сам је тихо ставила у торбу када је другарица изашла из собе. Одједном, осим лупања свог срца чујем још нечије кораке који ми се полако приближавају. Тек када је странац дошао до мене усуђујем се да га погледам. Иако је изгледао као дечак приближно мојих година осећала сам да се још нешто крије иза наизглед обичне спољашњости. Био је то Грех, иако га до тада нисам упознала осећала сам да је то он. Оно што ме је највише плашило је што сам знала да ме познаје, као да зна све о мени укључујући и моју највећу тајну због које су се потресли стубови мог дечијег света, видела сам му то у очима. „Хоћемо ли мало заједно?“, Грех ме пита готово нежно, не одговарам. „Знам да те нешто мучи, мораш тога да се ослободиш ако желиш да постанеш прави човек.“ Није ми тада било јасно шта значи бити прави човек али сам свакако знала да сам желела да се ослободим осећаја који ми је притискао груди и спречавао ме да удахнем пуним плућима због убрзаних откуцаја срца. „Украла сам нешто“, тихо говорим. Грех само клима главом, ја вадим књигу из торбе и немо му је предајем. Када је књига напустила моје руке осећала сам како ми огромна тежина напушта груди. „Може се никада не чинити нешто забрањено а бити при томе велики нитков. А исто тако и обрнуто“, говори ми Грех и одлази. Не гледајући ни лево ни десно потрчала сам назад у сигурност светлог, дечијег света. Међутим, он никада више није био исти. Иако Грех нисам више видела осећала сам као да је постао део мене. Уплашена, почела сам полако да градим мостове док се светли свет иза мене претварао у рушевине а ја сам посезала ка оном тамнијем како бих постигла склад са оним што се у мени дешавало.
Чежњу сам упознала нешто касније, у средњој школи. Све је почело када сам први пут видела непознатог момка на ходнику. Заокупио је моје мисли и пронашла сам себе радујући се сваком нашем случајном сусрету. Све што је за мене било важно и судбоносно могло се преобразити у његово обличје. Од њега је почело да ми зависи расположење и када га један дан не бих видела тај дан би постајао празан и губио смисао. Већина воли тако да би притом себе изгубили, то је било оно што сам и ја радила. Чежња се појавила у облику ситне девојке која ми је пришла, једном док сам посматрала непознатог момка на ходнику. Иако је њено тело било мало и крхко у очима јој се видела чврстина и одлучност. „Зашто га не упознаш?“, упита ме Чежња. „Плашим се, зашто би он желео да упозна неког као мене?“, несигурно одговарам. „Шта је то на њему што је толико посебно?“, наставља Чежња. И већ у пола мог набрајања схватам да то нису његове особине, јер га је никада нисам упознала. Све што сам набројала било је оно што ми је код мене саме фалило. Када сам се окренула према Чежњи, ње више није било. Како су дани пролазили слика непознатог момка је све више бледела из мојих мисли, а његово присуство на ходницима сам престала да примећујем.
У четвртом, завршном разреду Гимназије, често сам се осећала као да не припадам. Тада сам имала разговор са Судбином. Сви су знали шта даље желе, али су мени мисли биле замршене у чвор који сама нисам могла да отплетем. Можда сам луда, можда нисам као остали људи? Али све што су други постизали могла сам и ја да учиним са мало марљивости или напора. Али шта је оно што сам заправо желала да постигнем? Једном када сам се, тако удубљена у своје мисли, враћала из школе срела сам Судбину, изгледала је као старија жена смирених очију препуних искуства. Она прва проговара: „Ти себе сматраш за чудака, пребацујеш себи што идеш стазама друкчијим од оних којим иде већина“. „Плашим се да не погрешим. Стазе којима нико не иде вероватно су такве са разлогом. Шта ако направим погрешан избор?“, одговарам јој. Она ћути пар тренутака пре него што ми је одговорила. „Случајеви не постоје. Ако неко коме нешто неопходно треба заиста и нађе то што му је неопходно, онда му то не даје случај него он сам, његова сопствена жеља и нужда га доводе до тога.“ Та реченица ми се урезала у памћење и често ми касније пружала утеху. Пронашла сам пар факултета који су ме занимали, од којих сам била примљена на један. Нисам даље преиспитивала свој избор када сам га уписала, јер случајеви не постоје.
Када сам први пут закорачила у свој изабрани факултет схватила сам да је прави позив за сваког само један – доћи до самог себе. Све друго је половично, покушај да се побегне, бекство натраг у идеале масе, прилагођавање и страх од сопствене душе. Ја сам се приближавала том позиву сваки дан од када сам први пут упознала Грех, затим Чежњу и на крају Судбину. Сигурним кораком сам шетала ка сали факултета када сам га угледала – Демијан. Чекао ме је. Тада сам схватила, Демијан је био сви они. И Грех и Чежња и Судбина. Све оно што сам видела у њиховим очима сада се огледало у његовим. Сви облици у којима сам га видела почели су да ми се смењују пред очима. „Ја морам да идем. Можда ћу ти једног дана поново бити потребан, али тада нећу моћи да дођем до тебе као сада. Тада ћеш морати да ослушнеш себе, па ћеш приметити да сам ја у теби унутра“, говори ми док ми се његове речи мешају и стапају у нејасну целину. Затварам очи како не би видео сузе у њима, али када сам их отворила њега више нема. На његовом месту седела је мени потпуно непозната девојка.
Тог дана сам дуго бесциљно тумарала улицама, све у мени је морало бити из корена пољуљано пре него што би се вратило на своје место. Све што ми се до тада десило водило је ка том тренутку, када сам у својој души угледала лик у води, који је личио на Демијана и у чијим се очима видела моја судбина.
Шта је сто педесет година наспрам вечности?
И шта је пролазност, наспрам трајања?
Пролази оно што не оставља траг. Траје оно, што људски дух уткива и изграђује знањем,
просвећеношћу, лепотом и стварањем.
Има у свету много храмова знања, где се људи жељни светлости окупљају да би могли ту
искру светлости преносити даље. Једни су жедни знања, други га преносе као свету
обавезу , али и радост.
У Раванграду постоји једно такво место. Већ век и по овде луча светлости разгрева у
младим људима љубав према знању, врлини и лепоти. Век и по овде се промишља о
поетици и правилности матерњег језика, о тајнама свемира, освајају се математички
бескраји и дешифрују хемијске формуле и биолошке законитости. Век и по се на
различитим језицима говори, мисли, пева, слави и радује. Век и по се, са ногама на земљи,
мудрује и додирује небо са свим његовим тајанственим световима.
Век и по посвећеници овог храма мудрости проносе светлосне трагове по улицама
раванградским, али и даље, широм отаџбине, света, васионе...
У првих сто педесет година овај храм – школа, овај извор и почетак многих великана и
знаменитих људи имао је и своје тешке тренутке. Историјска преламања , друштвене
промене, културни и идеолошки обрасци који су се смењивали, оставили су трагове, али и
ојачали искуством и оплеменили жељом да се све надживи у славу просвећивања и
стваралаштва. Основна сврха и намена никада нису потиснутe ни запостављенe, а то је
ширење видика и откривање нових светова, померање хоризоната за генерације и
генерације младих људи.
Данас, корачајући кроз савремено доба, пуно изазова и несигурности, самопоуздање и
поглед према напред нам даје баш тих сто педесет година искуства и знања, и
утемељености у одлучности да су оно што стичемо и усвајамо овде наш путоказ који води
у живот.
Овај, раванградски храм има своје темеље, зидове и украсе. Али, храм истинским чине
људи који у њега улазе, бораве у њему и проносе даље искре светлости. Следећи
стваралачку енергију Творца, ми, мали посвећеници истине и мудрости , свако према
својим могућностима, остављамо трагове, премрежавајући васељену нитима знања.
Трајемо у Раванграду, на радост Вељкову, у славу истине и знања, корачамо у будућност и
сијамо мудрошћу.
Петар Марковић 4-4
© Новембар, 2022. Дизајн и израда: Петар Зорић и Нела Карамарковић