Taksonomija
Crvenotrbni mukač je bradavičasta žaba. Ove žabe nemaju bubne opne, za razliku od ostalih vrsta žaba, ne ispuštaju zvuke već komuniciraju putem udisaja i izdisaja. Leđna površina tele im je prekrivena gustim i tvrdim bradavicama od sive pa do tamno-zelene boje sa crnim mrljama, dok se na udovima mrlje pretvaraju u pruge (na trbuhu mogu, a i ne moraju da postoje). Veličine je oko 4 cm, a mogu da narastu do 6 cm. Glava im potseća na petokraku, dok im telo ima kruškast oblik. Karakteristično samo za ovu vrstu je da imaju trouglaste oči i veoma kratak jezik. Imaju snažne udove što im pomaže u lovu, jer zbog kratkoće jezika su prinuđene da skaču na svoj plen (razni leteći insekti). Ove žabe su izvrsni plivači što im takođe pomaže u ishrani, jer se one najčeš će hrane raznim crvima, glistama, punoglavcima, larvama i malim račićima. Njihov trbuh je od žute, narandžaste pa do crvene boje, što zavisi od njihove ishrane. Dobija žarko crvenu boju jedino ako se hrani slatkovodnim račićima, jer oni u sebi sadrže crveni pigment karoten. U sebi sadrže veliku koncetraciju otrova koji luče u sebi, što ih štiti od grabljivica.
Crvenotrbni mukač se nalazi u istočnoj i centralnoj Evropi. Kod nas ga jedino ima na severu Bačke, uglavnom na Dunavu. Najviše su rasprostranjeni u baltičkim zemljama, dok u Litvaniji imaju poseban status. Poljska ulaskom u Evropsku Uniju i šireći poljoprivredne useve, došlo je do skorog istrebljenja, pa je u toj državi ugrožena vrsta. U Nemačkoj zbog izlivanja otpada u reke došlo do istrebljenja ove vrste, retkost je naći ovu žabu u toj oblasti. Ova vrsta se najčeš će nalazi u ravničarskim oblastima. Najviše ih ima u Ukraini, Belorusiji, Rusiji i Rumuniji. Mukačovo stanište su u glavnom močvare, manja jezera i rečni rukavci. Stanište uglavnom i nije toliko toplo, jer ovoj žabi godi hlad i ne tako jako sunce. Često ih možemo videti u ribnjacima gde se hrane ikrama.
Martom ili aprilom, mukač izlazi iz hibernacije i naseljava ribnjake gde se kupa i hrani. U maju i junu mukač naseljava tačno odreĐene bare gde se sprema za parenje. Pvi dolaze u grupama mužijaci, pa potom ženke. Mužijaci imaju glasne vrećice i tako zajedno formiraju hor koji se može čuti i na nekoliko kilometara. Još nije dokazano kako u opšte ženke čuju taj poziv, pošto nemaju bubnu opnu. Mužijaci brane male delove bare koje rezervišu za ženke, koje potom biraju svog partnera. Mužijaci hvataju ženku oko struka i tako zajedno plivaju dok ženke polažu jaja. Ovo je jedina prilika da se prepozna ženka, jer su u potpunosti iste kao mužijaci. Tek krajem avgusta jedinke napuštaju to stanište u potrazi za drugim, da bi našli mesto za hibernaciju.
Literatura:
Linkovi
Pripremio: Živko Stanišić, IV-5