Mohačka bitka
Mohačka bitka je vođena između ugarske vojske predvođene Lajošem II i turske vojske predvođene Sulejmanom II Veličanstvenim, 29. avgusta 1526. godine. Osmanlije su odnele pobedu.
Pozadina
Mađari su se dugo suprotstavljali otomanskom širenju u jugoistočnoj Evropi. Ženidba Lajoša II sa Marijom od Austrije 1522. je privukla kraljevstvo bliže Habzburzima i Turci su videli potrebu da razbiju ovaj savez. Nakon što je Lajoš odbio ponudu za mir, Turci su odlučili da koriste vojnu moć. Juna 1526. godine otomanska ekspedicija je krenula u napad preko Dunava. Ugarska vojska je bila podeljena na tri manje grupe: transilvanijska vojska pod komandom Janoša Zapolje, sa zadatkom da brani prolaz u Transilvanijskim Alpima, glavnu grupu koju je predvodio sam kralj Lajoš i još jednu manju grupu pod komandom grofa Kristofera Frankopana. Zapoljina i Frankopanova vojska nisu stigle na vreme. Neke teorije govore da Zapoljina armija prosto nije mogla da stigne na vreme, a druge da je imao udeo u kraljevom porazu. Sulejman je okupio vojsku od 100000 ljudi i 300 topova. Lajoš je imao vojsku od 13000 pešaka, 12000 konjanika i 50 topova.
Tok bitke
Mađari su se postavili u standardnu formaciju centra i levog i desnog krila. Prve linije centra i desnog krila
činila je teška konjica, a druge dobro uvežbana pešadija. Levo krilo, najbliže Dunavu, bilo je i brojčano
i kvalitativno najslabije: linija lake konjice sa koje su postrojeni neiskusni i najslabije opremljeni
pešaci. Centar je dodatno ojačan topovima. 
Turska vojska se postavila formacijski slično ali u tri linije. Prve dve linije centra i krila su formirali laki konjanici. Iza njih, na krilima su bile spahije, a u centru janjičari. Topovi su takođe postavljeni u centar. Znatno brojniji, Sulejman je bio u poziciji i da pripremi iznenađenje za Mađare: odvojio je od glavnine oko 6000 lakih konjanika sa zadatkom da obiđu mađarsko desno krilo i udare sa leđa ili sa strane.
Mađari su spremno dočekali dolazak Turaka na Mohač. Pre nego što je turska vojska potpuno završila postavljanje, mađarska konjica sa desnog krila je jurnula na tursko levo, razbila lake konjanike i izazvala opštu konfuziju u turskim redovima. Uočivši priliku, Lajoš je poveo svoj centar i levo krilo na neprijatelja u želji da maksimalno iskoristi šok i natera Turke u beg. Tako su mađarski topovi ostavljeni pozadi, van bitke.
U tim trenucima, turskoj vojsci je očajnički bio potreban predah da sredi pometnju u svojim redovima i da se reorganizuje. To im je omogućio juriš ranije izdvojenih 6000 lakih konjanika koji su sa strane udarili u mađarsko desno krilo. Iako udar nije bio dovoljno jak da uništi Mađare, uklonio je pritisak dovoljno da se tursko levo krilo konsoliduje.
U centru, janičari su izdržali nalet teških konjanika, a turski topovi otvorili vatru. Izloženi artiljerijskoj paljbi iz neposredne blizine, mađarski pešaci su pretrpeli strahovite gubitke, toliko značajne da više nisu predstavljali efektivnu vojnu silu.
Dok je ravnopravna i krvava bitka u centru dostizala vrhunac, spahije na krilima turske vojske su prešle u kontranapad. Relativno lako, mađarsko slabo levo krilo je najpre odbačeno unazad, a zatim i razbijeno. Na desnom krilu, brojčana premoć Turaka je došla do izražaja. Najpre lagano, a zatim sve brže, Mađari su uzmicali, da bi se povlačenje naposletku pretvorilo u bekstvo.
Konačno, okruženu i s leva i desna spahijama, a pritisnutu spreda janičarima, i mađarsku elitu iz centra je napustila hrabrost. Mladi kralj Lajoš je svoj život završio na nedostojanstven način. Udavio se u reci pod težinom sopstvenog oklopa tokom bezglavog bega. "Hrišćanski Štit" je slomljen.
Posledice
Gubitci carske vojske su prema nekim izvorima bili vrlo mali, samo 600 poginulih. Turske postrojbe su
pretrpile velike gubitke, a neki izvori procenjuju da su imali 10000 poginulih uz izgubljenih oko 66 topova
većinu opreme. Zaplenjen je veličanstveni vezirov šator i 160 turskih zastava. Izveštaji govore da je
vrednost plena više od 2 miliona dukata.
Za Mađare je poraz kod Mohača doživljen kao kod Srba boj na Kosovu. Posle bitke, grupa Mađarskih parlamentaraca je išla da potpiše mir sa Turcima. Kao parlamentarci bili su kulturno primljeni u glavnom turskom šatoru. Naravno, uslovi koje su, kao poražena strana, morali da prihvate, bili su ponižavajući.
Uprkos pobedi Turci nisu uspeli poraziti čitavu Ugarsku. Iako su provalili u Budim, ubrzo su se morali povući i nisu ga ponovno osvojili sve do 1541. Ipak, ova je bitka označila kraj Ugarskog kraljevstva.
Literatura
- Šuica Marko, Marjanović Smilja: Istorija za 2. razred gimnazije, društveno-jezičkog smera, 2012. godine
- Pavlović Momčilo, Đurić Đorđe: Istorija za 3. i 4. razred gimnazije prirodno-matematičkog smera, 2012. godine
Linkovi
Pripremila: Novaković Ivana IV-4
