|
O nama |
Site map |
Kontakt |
© 2008 - 2015 prof. Duško Obradović sa učenicima
Gimn. "Veljko Petrović" Sombor | CSS-Cvele |
Značajne osobine zeca sastoje se u dugačkim ušima, skraćenom palcu na prednjim šapama, vrlo dugačkim stražnjim nogama, uspravnim kusastim repom i šest kutnjaka u redu zuba gornje vilice. Zec je žilav glodar, dugačak 75 santimetara, od čega na rep otpada samo 8 cm, a visok je 30 santimetara. Krzno mu se sastoji od kraće vune i dugačkih oštrih dlaka. Vuna mu je vrlo gusta i jako kovrdžava, a dlake su čvrste, dugačke i takođe malo kovrdžaste. Boja krzna odgovara boji zemlje. Na gornjoj strani tela ona je smeđe žućkasta s crnim dlakama, na vratu žućkastosmeđa sa belim tonom, na stražnjoj strani tela beličastosiva, a na donjoj bela. Uz to ova boja je vrlo dobro prilagođena da zeca, ako nepomično leži na zemlji, sakrije pred pogledom njegovih neprijatelja. Već sa potpuno male udaljenosti njegova boja tako je slična boji okoline da mu krzno ne možemo razlikovati od zemlje.
Čitava srednja Evropa i mali deo zapadne Azije domovina su našeg zeca. Najradije se zadržava na plodnim ravnicama na kojima ima šuma ili ih nema, i na pošumljenim pobrđima. Radije živi u krajevima umerene klime nego surove. Voli toplotu, pa odabira polja koja leže u zavetrini pa su zaklonjena. Eksperimenti izvršeni u nastojanju da se zec odomaći na severu nisu uspeli. Stari mužjaci manji su izbirači pri odabiranju boravišta od zečica i mladih zečeva pa često leže u grmlju, šašu i u šumama visoko na brdu, dok zečice i mladi zečevi uvek vrlo pažljivo odabiraju svoja ležista.
Zec je više noćna životinja nego danja, iako ga za vreme letnjih sunčanih dana možemo videti gde se skita pre nego što sunce zađe, a i tako isto i izjutra. Vrlo nerado napušta mesto gde je odrastao, ali ako na njemu ne nađe ni jednog drugog zeca s kojim bi mogao da se pari ili, ako mu na tom mestu nestane paše, odseliće se dalje nego obično. Ipak, zečica, kad se približi vreme parenja, vraća se na mesto gde se izlegla, a i zec mužjak dolazi u jesen opet tamo. Naročito rado se zadržava na jednom mestu ako tu vlada stalan mir, a neprestano proganjanje može da ga protera zauvek. Poljski zec živi najčešće na poljima pa sa njih odlazi samo za vreme kiše. Ako onaj komad zemlje na kome se smestio preoru, odlazi na drugo mesto, na polja sa repom, žitom, zeljem i slično. Tu onda upravo uživa u bogatoj hrani. Najveća poslastica zeca su kelj, zelje i repa, a izgleda da naročito voli peršun. U kasnu jesen odabira oranice koje nisu suviše sveže ni suviše vlažne, zatim suvlja udubljenja obrasla šašom, polja sa repicom koja pored zimskog žita sačinjavaju glavni deo njegove hrane. Sve dok nema snega ili dok je sneg jos mali, ne odlazi sa svog stanovišta. Samo nocu posećuje vrtove i gloda zelje. A kad padne dubok sneg, dozvoljava da ga on zaveje na ležištu, kad nevreme popusti, izvlači se iz snega i odlazi u obližnja polja sa detelinom. Ako se na snegu uhvati ledena kora i zavlada sve veća oskudica hrane, postaje zec vrlo štetan u vrtovima i rasadnicima voćki. Onda isto tako rado jede koru većine mladog drveća, naročito bagrema i sasvim mladih topola kao što jede i kelj. A kad se sneg ili snežni pokrivač smanji usled juga, zec se opet vraća na staro mesto, pa mu je zeleno žito svih vrsta jedina paša. Sve dok zimski usevi ne počnu da klasaju hrani se njima. Pre nego što sunce zađe ili posle tople kiše zec odlazi u letnje žito. Njime se, međutim, ne hrani čim je ostarilo, ali ostaje u njemu da leži, a uveče posećuje mlade nasade zelja i repe. Zec iz šikare izlazi samo uveče u polja i vraća se ujutru u ranu zoru ili ubrzo posle zalaska sunca u šikare. U toku leta prelazi preko dana u izraslo žito. U jesen, kad grmlje izgubi lišće, napušta šikare jer ne podnosi opadanje lišća. Zimi se navlači u najgušće grmlje, a kad počne da se topi sneg vraća se u retku šumu. Pravog šumskog zeca viđamo za vreme blagog ili plodnog doba godine u čestarama na rubu šume, odakle predveče izlazi na polja, ako mu nije dovoljna hrana koju nalazi u šumskim livadama. Po oštroj zimi odlazi u čestare i sve dublje u šumu. Planinski zec se tako dobro oseća u predelima gde mu kao hrana služe mirisave planinske biljke da na polja izlazi samo onda ako su u blizini i ako ga na njih vodi naročito želja. Izuzev doba parenja, za vreme koga se zečevi neprestano kreću, provodi ova divljač ceo dan spavajući ili dremajući na svom ležaju. Zec nikad ne odlazi pravo na ono mesto gde mu je bio pravi ležaj ili gde želi da napravi novi, nego najpre kreće deo puta dalje, vraća se, ponovo prelazi sa nekoliko skokova traženo mesto, skače ustranu i tako odlazi i vraća se nekoliko puta pre nego što jednim vrlo dugim skokom ne stigne tamo gde namerava da stane. Pripremajući ležaj on na otvorenom polju isčeprka u zemlji pet do osam santimetara duboko udubljenje koje je na stražnjem delu malo svedeno, a tako je dugačko i široko da mu gornji deo leđa ostane svega nešto malo vidljiv kad u udubljenju ispruži prednje noge. Na noge polaže glavu uz koju je priljubio uši, a stražnje noge skuplja ispod tela. U takvom ležaju on se za vreme blagih godišnjih doba prilično dobro zaštićuje od oluje i kiše. Zimi obično iskopa duboki ležaj, tako da od njega ne primećujemo ništa osim male crne mrlje. Leti okreće glavu prema severu, zimi prema jugu, a kad je oluja sedi u zavetrini. Izgleda kao da je priroda htela živahnošću, brzinom i lukavošću da plati zecu za prirođenu plašljivost i bojažljivost. Ako nađe bilo kakvu priliku da pod zaštitom tame ublaži svoju veoma veliku glad pa ako vreme nije sasvim nepovoljno, jedva da prođe jedno jutro a da zec odmah nakon izlaska sunca malo ne tumara po suvim, naročito peskovitim mestima, sam ili sa svojim srodnicima. Veseli skokovi koji se smenjuju sa trčanjem u krugu i valjanjem govore da se zec dobro oseća. U ovome toliko uživa da ponekad ne primeti svog najvećeg neprijatelja lisicu. Starog zeca ne možemo tako lako da nadmudrimo pa se obično, ako je zdrav i u punoj snazi, bežanjem spasava od progona svog krvnog neprijatelja. Pri tome pokušava neprijatelja da nadmudri krivudanjima i skretanjima ustranu, koje majstorski izvodi. Samo kad beži pred brzim hrtovima nastoji da pred hrtove natera nekog drugog zeca a on se zguri na svome ležaju, a proteranog vlasnika ležaja hladnokrvno prepušta progoniteljima, ili otrči pravo u stado stoke, zavlači se u najbliži tršćak ili u nevolji prepliva i prilično široku vodu. Brzina zeca osniva se najvećim delom na tome što su mu stražnje noge duže od prednjih. To je istovremeno razlog što zec može bolje da trči uzbrdo nego nizbrdo. Ako je miran, kreće se kratkim i polaganim skokovima, a ako je potrebno brzo da odmakne, onda odskakuje vrlo dugim skokovima. U bežanju zna ponekad bez naročitog razloga da zastane malo podalje od ležaja i da se uspravi, pri čemu sedi kao pas koji se uspravio na zadnjim nogama. Ako je dobro odmakao psima koji ga progone, onda ne samo što se potpuno uspravlja na ispružene stražnje noge, nego u tom stavu nekoliko puta korača napred i ogleda se na sve strane. Obično pušta glasove samo ako vidi da je u opasnosti. Ovo njegovo puštanje glasova liči na dreku male dece. Od čula kod zeca, kao što možemo zaključiti već po velikim ušima, najbolje je razvijeno čulo sluha, miris mu je vrlo dobar, a vid prilično slab. Između njegovih duševnih osobina najjače su: velika opreznost i pažljivost. Najtiši šum koji čuje, vetrić koji šuška u lišću, jedan jedini list koji pada na zemlju, dovoljni su da ga probude ako spava. Ako pored njegovog ležaja protrči gušter ili zakrekeće žaba, može to da ga potera sa ležaja, ali u najvecem trku može da ga zaustavi tihi zvižduk.
Vreme parenja počinje posle oštrih zima početkom marta, a po blagom vremenu već krajem februara, u svakom slučaju uvek ranije ako ima više hrane. U početku parenja mužjaci se neprestano skitaju na sve strane tražeći zečice. Pronađu li njihov trag, prate ga kao psi, spustivši njušku sve do zemlje. Čim se jedan par nađe, počinje ljubavna igra za vreme koje zečevi trče u krugu i uspravljaju se na stražnje noge. Na početku te igre zečica trči uvek napred. Ne potraje dugo vremena i zečica se zaustavlja i dalje trči bočno od zeca pa pre nego sto se mužjak snađe, njegova vrlo susretljiva lepotica daje mu pouku o tome šta treba da uradi. Sad se mužjak u najvećoj žurbi trudi da zaista pokaže da je nešto naučio, ali je pri tom tako neučtiv pa u trenucima najveće zanesenosti oštrim noktima čupa sa svoje drage zečice velike komade dlake. Tek što ostali zečevi mužjaci ugledaju srećnika, odmah se žure prema njemu da ga oteraju ili bar da mu pokvare uživanje. Ometani partner pokušava da svoju lepoticu nagovori na bežanje, ali iz razloga koje tumači samo kao njenu nezasitivu požudu zečica retko ispoljava volju da beži, pa tada počinje novi prizor: zečicu progoni i nju zadirkuje nekoliko udvarača, dok je na kraju ne dostigne najspretniji koji ne dopušta da mu iko poremeti njegovu ljubavnu nagradu. Samo se po sebi razume da u takvim prilikama ne može sve da protekne u miru. Ljubomora zagorčava i zečja srca pa tako dolazi do borbe koja se ne vodi na život i smrt, ali je za posmatrača ipak vrlo zanimljiva. Dva, tri, i više zečeva mužjaka sudaraju se, razilaze, uzdižu na stražnje noge, napadaju jedan drugoga i zadaju jedan drugome snažne šamare tako da dlaka samo leti, sve dok najsnažniji na posletku ne dobije nagradu. Uostalom, i u ovom pogledu ponekad se prevari, jer se ženka u međuvremenu udaljila sa nekim drugim borcem, a možda čak i sa nekom novom pridošlicom, sigurno uverena da ni prevareni zečevi neće propustiti da podlegnu čarima neke druge ženke čim im se za to pruži prilika. Verodostojni lovci tvrde da ovi dvoboji zaljubljenih zečeva, ma kako bezazleno izgledali, ipak ponekad ne prolaze bez težih ozleda, jer su dosta često u svom lovištu nailazili na slepe zečeve, kojima su u ovakvim borbama bile ranjene oči. Isčupana dlaka koja ponegde leži predstavlja za lovca znak da je vreme parenja zaista počelo. Ako ono počne u blagim zimama pre nego što nastupi lovostaj, svaki pravi prijatelj životinja prestaće sa lovom na zečeve. Zečica nosi otprilike trideset dana. Obično sredinom ili krajem marta okoti prvo leglo, a u avgustu četvrto i poslednje. Prvo leglo se sastoji najmanje od jednog ili dva zečića, drugo od tri do pet, treće od tri, a četvrto opet od jednog ili dva. Vrlo retko i samo u povoljnim godinama dogodi se da zečica okoti pet legla. Njena porodiljska postelja predstavlja vrlo jednostavno udubljenje na nekom mirnom mestu u šumi ili na polju, a može biti: gomila starog đubreta, lišće ili običan go ležaj, duboka brazda pa čak i sasvim ravna zemlja. Mladunci dolaze na svet otvorenih očiju i vrlo dobro razvijeni. Mnogi lovci kažu da odmah, pošto su se okotili, moraju sami da se osuše i očiste. Sigurno je samo da majka ostaje uz decu svega prvih pet do šest dana a onda ih zbog novog oplođenja prepušta njihovoj sudbini. Samo s vremena na vreme vraća se na mesto gde je svoj porod donela na svet, pa mladunce mami neobičnim klopotanjem ušiju i dopušta im da sisaju verovatno samo zbog toga da se reši mleka koje joj je teško, a ne možda zbog prave majčine ljubavi. Čim joj se približi neki neprijatelj, zečica redovno napušta mlade, iako je poznato da stare zečice znaju da brane svoje mlade od manjih ptica grabljivica kao i od gavranova. Svakako da je nedostatak ljubavi kod zečice-majke glavni uzrok sto mali broj mladunčadi odraste. Od prvog legla većina mladunaca ugine: prelaz iz toplog majčinog tela na hladnu zemlju suviše je nagao, pa se malo stvorenje ukoči i ugine. Ako ipak ostane i održi svoj slabi život, prete mu druge opasnosti, pa čak i od njegovog vlastitog oca. Zec se zaista odvratno ponaša prema mladim zečićima. Ako samo ugrabi za to priliku muči ih do smrti. Ni kod jedne životinje koja živi u slobodnoj prirodi nije opaženo toliko nakaza kao kod zeca. Nisu retki zečevi sa dve glave, ili bar dvostrukim jezikom ili sa izbočenim zubima. Mlada porodice zeca nerado napušta kraj u kome se okotila. Braća i sestre se ne udaljuju mnogo jedni od drugih, iako svaki zec uređuje za sebe drugi ležaj. Uveče zajedno odlaze na pašu, a ujutro se zajedno vraćaju na ležaj, i tako nastavljaju, živeći veselo i radosno, dok nisu napola odrasli.Tek tada se potpuno odvajaju. Posle petnaest meseci oni su odrasli, ali već u prvoj godini života sposobni su za razmnožavanje. Život im u najboljem slučaju traje sedam do osam godina, ali ima primera da su zečevi i duže vremena izbegli sve progone, a još uvek nisu uginuli od staračke slabosti.
O tome kako lovci ispravno i neispravno love zečeve napisane su čitave knjige. Lov na zeca sa hrtovima veoma je uzbudljiv, ali kvari lovište. Progoni sa hajkom ili u kotlovima veoma su zabavni u područjima gde nema mnogo zečeva, ali gde ih ima mnogo pretvaraju se najzad u pravu klanicu, dok lovci na zeca traženjem i čekanjem uvek ostaju napeti pa su najdostojniji za pravog lovca. Lovac ima na traženju prilike da pokaže koliko vredi a na čekanju stiče mnogo pouke, jer tako reći susreta životinje i to ne samo zečeve jos u kućnoj odeći, pa može da ih posmatra dok su potpuno mirni i bezbrižni. Mnogi lovci radije čekaju divljač u šumi nego da je love bilo kojim drugim načinom, jer je ono sto je najslađe u lovu-čekanje, ovde verna i stalna lovčeva družina. Zečevi koji nisu uhvaćeni u ranoj mladosti toliko se priviknu na čoveka da dolaze na njegov poziv, uzimaju hranu iz njegove ruke, i nauče da izvode raznorazne veštine, iako su inače glupi. Stariji zečevi ostaju, međutim, uvek glupi i ne mogu da se naviknu na svoje negovatelje. Uhvaćeni zečevi su privlačni i veseli, ali ne gube svoju plašljivost. S druge strane zečevi mogu malo-pomalo da se nauče i na svoje izrazite neprijatelje. Postoje zečevi koji su pripitomljeni i koji sa lovačkim psima spavaju na istom ležaju. Ova naklonost je velika, i pas mu lizanjem i na druge načine pokazuje svoje prijateljstvo.
Zec vrlo rado jede meso svake vrste, a zelje samo ako mesa nema. Oduševljavaju ga teletina, svinjetina, dzigernjača i švargla.
O korisnosti, odnosno štetnosti zečeva vladaju različita mišljenja već prema tome da li polazimo sa gledišta poljoprivrednika ili lovca. Nepristrasan sudija svakako mora reći da je zec štetan, jer pojede najmanje dvostruko onoga što donosi na tržištu. U većini krajeva naše domovine ovo se samo tako malo oseća, što zec obično svugde pabirči pa se njegova pustošenja raspodeljuju na velikom prostoru. Ipak ne možemo poreći da nanosi štetu. U krajevima gde svake godine ubijaju hiljade zečeva vrlo dobro opažamo koliki gubitak hrane su prouzrokovali zečevi. Dobri prijatelji lova nanose manje štete poljima odgojem zečeva nego što ih nanose bezobzirnim uništavanjem svih zečjih neprijatelja, koji su uopšte uzevši najbolji prijatelji poljoprivrednika. Umesto da sade gusto grmlje, takozvane remize, koje pored ptica pevačica pruža sklonište i grabljivim sisarima, lovci savetuju da se remize poseku. Umesto da misle na poljske miševe, koji stvarno pustoše useve, oni imaju u vidu jedino zečeve, pa ne prezaju ni od kakvih sredstava da do kraja unište sve grabljivice koje su za naša polja samo od koristi. Ako sve to stavimo na teret zecu, onda niko ne može da brani njegovu potpunu zaštitu. Smatra se da je štetnost zečeva dokazana, ali time nikako nije rečeno da zeca treba iskoreniti. Lovci se ionako brinu da ih bude što manje, a tamo gde zec postane izrazito štetan, neće biti teško smanjti mu broj. Za one koji zahtevaju da se zec iskoreni treba odgovoriti da treba imati na umu i uživanje u lovu i ukusno zečje meso. Pored zečjeg mesa, koje sa pravom veoma cene, koristimo i njegovo krzno. U Rusiji se koristi mnogo zečjeg krzna, a u Češkoj koja već odavno ima veliki ugled u pogledu izrađivanja šešira koristi se svake godine u tu svrhu otprilike 40 hiljada zečijih kožica. Od uštavljene zečje kože, sa koje je skinuta dlaka, izrađuju se cipele i jedna vrsta pergamenta, a kožu zeca takođe koriste za izradu lepila.
Pripremio: Stipankov Sonja, IV-2
|
O nama |
Site map |
Kontakt |
© 2008 - 2015 prof. Duško Obradović sa učenicima
Gimn. "Veljko Petrović" Sombor | CSS-Cvele |