Lisica
Canis Vulpes
Taksonomija
- Carstvo: Animalia
- Tip: Chordata
- Razred: Mammalia
- Red: Carnivora
- Porodica: Canidae
- Rod: Canis
- Vrsta: Vulpes
Fizicke karakteristike
Lisica ima odeću koja savršeno odgovara njenoj razbojničkoj prirodi. Boja te odeće, bledosivkasto crvenilo, koje
takoreći potpuno odgovara boji zemljišta, isto tako odgovara i bojama lisnate šume kao i šumi četinara, bilo
da je ona niska ili visoka, pa je podjednako prilagođena na polje, kao i za planinske predele sa gromadama kamenja.. Lisice sa juga
od severnih, a planinske od nizijskih znatno razlikuju po boji. Rođaci naše lisice koji žive na severu, odnosno u stepama i
pustinjama, još jasnije pokazuju da su im boje slične kao što je zemljište u njihovoj domovini. Raspodela boja
našeg razbojnika je otprilike sledeća: na celoj leđnoj strani krzno je obojeno rđastocrveno ili žutocrveno,
čelo, ramena i stražnji deo leđa do korena repa kao da su, pošto se pojedine dlake na ovim mestima završavaju
belim vrhovima, prelivene belom bojom, dok su usnice, obrazi i vrat beli. Bela pruga pruža se niz noge, grudi i trbuh su
pepeljastosivi, slabine belkastosive, prednje noge crvene, uši i šape crne, rep je rđastocrven ili žućkastocrven
sa crnkastim tonom, a vrh repa je beo. Sve ove nijanse boja neosetno prelaze jedna u drugu, tako da nijedna snažno ne odskače
od ostalih i baš zbog toga je cela odeća lisice vanredno prilagođena za sve prilike. Tokom jeseni i zime lisici raste
više krzna nego inače. Takozvano "zimsko krzno" štiti životinju od hladnoće, a gubi ga početkom
proleća koje postaje ponovo kratko u letnjem periodu. Lisičje oči su zlatno-žute i imaju karakteristčne
vertikalno izdužene zenice slične mačjim. Imaju odličan vid i veoma su spretne, a rep im pruža ravnotežu
pri izvođenju akrobatskih skokova. Njihove jake noge im omogućavaju da trče brzinom od 70 km/h tako da mogu da
uspešno love ili pobegnu od predatora. Odrasla lisica dostigne težinu od 6 - 10 kg, ali težina varira od regije do regije
u kojoj žive. Prosečno, evropske lisice su krupnije od njihovih američkih rođaka. Dugačke su od 50 do 90
centimetara, plus rep koji je dužine oko 40 centimetara. Do ramena su visoke 35 - 45 cm. Poseduje 42 veoma oštra zuba kojima
hvata plen. Izraziti njuh omogućava lisici da u potrazi za hranom prevaljuje i do 10 kilometara.
Stanište - jazbina
Svoju jamu lisica uvek odabira vrlo oprezno. To su duboke, obično razgranate jame između kamenja, korenja ili nekih drugih povoljnih mesta, a završavaju se prostranim kotlom. Ako je ikako moguće, lisica nikad sama ne kopa svoju jamu, nego se naseljuje u stare napuštene jame jazavca ili stanuje zajedno sa njim, iako oni nikako ne vole društvo drugih životinja. Sve veće lisičje jame prvobitno su izbušili jazavci. A kad je moguće lisica svoju jamu kopa na obroncima, tako da hodnici vode prema gore i ne prostiru se plitko ispod zemlje. U sasvim ravnim predelima nalazi se kotao često sasvim ispod zemlje. Preko leta i zime lisica se zavlači ispod gomile kamenja a ponekad i neka stara vrba ili hrast mogu da posluže kao stan ili rodilište. Za vreme pljuska, oluje, hladnog vremena kao i za vreme parenja, a leti kad su najveće vrućine, ili kad lisica ima mlade nalazimo je redovno u njenoj jami. Ako je vreme povoljno, lisica se skita po svom području i odmara se tamo gde pronađe odgovarajuće mestašce, obično u nekom gustiku, trski, žitu, šašu i sl.
Ishrana
Lisica lovi sve, počevši od mlade srne do insekata, a najradije lovi miševe koji verovatno sačinjavaju glavni deo njene hrane. Ne štedi ni staro ni mlado, progoni zečeve i kuniće, čak se usuđuje da napadne i mlado lane i košutino tele, ako primeti da su ostali bez nadzora. Ona ne samo što pljačka gnezda svih ptica koja se gnezde na zemlji, jedući i jaja i male ptice, nego pokušava da nadmudri i stare ptice koje dobro lete, a često i u tome postiže cilj. Pliva i gazi kroz močvaru da bi uhvatile ptice koje se gnezde na vodi. Osim toga napada kokošinjce pitome živine, pa se noću uvlači u dvorište usamljenih seljačkih poseda. Ako ima neki dobar zaklon, napada kokoši i patke i po belom danu. U vrtovima i vinogradima hvata skakavce, gliste ili traži slatke kruške, šljive, grožđe i jagode. Skita se uz potok da bi iznenadila neku pastrmku ili raka, uz reke jede ribarima ribe iz mreže, a u šumi ispražnjuje zamke lovokradica. Ose, larve, pčele, muve i slični insekti preko leta spadaju u njenu redovnu ishranu. Lisicina trpeza je gotovo uvek bogato postavljena, ona zapada u nevolju samo ako je dubok sneg, što joj naročito otežava lov. Dnevno pojede oko kilogram hrane, ako ulovi više nego što joj je potrebno ostatak hrane zakopa, da bi je kasnije pojela.
Razmnožavanje
Menstruacioni ciklus kod ženki traje od 1 - 6 dana svake godine. Parenje (kopulacija) je kratko i glasno i obično traje do 20 sekundi. Vreme parenja lisice počinje sredinom februara i traje nekoliko nedelja. Za to vreme pridružuje se jednoj ženki obično po nekoliko mužjaka prate u stopu i udvaraju joj se. U to vreme njihovo lajanje je češće nego ikada. Pojedini suparnici znaju žestoko da se pobiju pa se mužjaci često u najvećem besu bore zbog jedne lisice. Kada ona oseti da je skotna izvlači se iz bračne ložnice, verovatno da bi mogla umaći nasrtanju zaljubljenih mužjaka i da bi lakše odbila njihove neobuzdane zahteve, pa se zadržava u čestarama koje joj pružaju zaklon, a nalaze se u blizini jame koju je odabrala da u njoj okoti mlade. Za vreme skotnosti posećuje lisica više jama svog lovnog područja i proširuje ih, pa se na posletku smesti sasvim mirno u onu jamu u čijoj su se okolini u poslednje vreme najređe pojavljivali ljudi i psi, bez obzira da li je ta jama skrivena ili otvorena. Ako nigde nema odgovarajuće jame, sama je iskopa u zemlji ili odabere šuplje drvo, gomilu trske ili neki ležaj skriven u gustom grmlju pa ga pažljivo doteruje i oblaže dlakom, koju još za vreme skotnosti čupa sa trbuha, počevši od pupka pa do vrata, verovatno da bi sise oslobodila za mladunčad i da im priredi neki topao ležaj.
Mladunčad lisice
Devet nedelja posle oplođenja krajem aprila ili početkom maja, lisica okoti mlade. Broj mladunčadi varira između
tri i dvanaest. U jednom leglu se najčešće nalazi četiri do sedam mladih. Na svet dolaze slepljenih očiju i
ušiju, imaju potpuno glatko smeđe krzno izmešano žućkastim i sivkastim dlakama, bledu jasno omeđenu traku
oko čela, beo vrh repa i malu nejasnu belu mrlju na grudima. Teški su samo 150 grama, izgledaju vrlo nezgrapno, čine se
vrlo nespretni, i u početku se polagano razvijaju. Narjranije četrnaestog dana otvaraju oči i već su im izbili svi
zubići. Majka ih neguje sa najvećom nežnošću i u toku prvih dana života ne miče se od njih. Nakon
pet nedelja prvi put izlaze iz jame, da bi se sunčali i igrali međusobno ili sa majkom. Ona im donosi obilatu hranu, tada je
opreznija nego ikad, a često zbog njih i po ceo dan gladuje, i već od malih nogu uči ih lovu. Kada napune deset nedelja
mladunčad su u potpunosti odgojeni. U jesen iste godine, mlade lisice se razdvajaju i zauzimaju sopstvenu teritoriju. Polnu
zrelost stiču sa 8 do 10 meseci, i mogu živeti do 12 godina u zatočeništvu, ali obično samo tri u divljini.
Ponašanje
Generalno, svaka lisica je samotnjak i živi na svojoj teritoriji, jedino se u zimi udružuje sa drugom lisicom. Lisica voli toplotu. Kada je lepo vreme ona leži na nekom starom panju ili kamenu pa se sunča, u polusnu udobno provodi mnoge lepe sate. Lisica pazi na sve i opaža i najmanju sitnicu, pre nego što druge životinje išta naslute. Ona je svakako jedan od najsavršenijih lupeža. Ona je simbol lukavstva, prepredenosti, podmuklosti i drskosti. Riđe lisice komuniciraju različitim oglašavanjima i obeležavanjem hrane i granica teritorije mirisom svojeg urina i izmeta. Ovaj miris luči žlezda koja se nalazi odmah iznad lisičjeg repa. Lisica trči brzo i izdržljivo, hitro i spretno. Zna da se šunja, nečujno klizi iznad zemlje, ali isto tako ona može i da kaska, juri i skače dugačkim skokovima. Pri bržem bežanju obično ispruži rep pravo prema natrag, a dok korača rep joj skoro dotiče zemlju. Kad lisica vreba leži čvrsto na trbuhu, a ako miruje vrlo često leže na bok sklupčano kao što to radi pas, a zna da legne čak i na leđa. Vrlo često sedi na stražnjim nogama i pri tom gustim repom obavija prednje noge. Vode se nimalo ne plaši, već lako i brzo pliva i preko većih reka. Prilično spretno se penje, pa je možemo ponekad naći i na drveću. Ponekad čujemo njen kratak lavež koji se završava snažnijim ili višim kreštanjem. Odrasle lisice laju samo kad se približava nevreme, za vreme oluje, kod velike hladnoće i za vreme parenja. Mlade naprotiv dreče i laju kad su gladne ili kad im je dosadno. Ako je ljuta i u velikoj opasnosti lisica reži ili zavija. Od bolova pušta glas samo onda kad je pogodi metak ili joj je puščano zrno slomilo neku kost. Kod svake druge rane uporno ćuti. Zimi, za vreme snega i velike hladnoće zavija glasno i otegnuto.
Lisica i čovek
Izgleda da između čoveka i ove životinje postoji neko takmičenje. Čovek se trudi da joj pokaže da duševne sposobnosti gospodara na zemlji ipak premašuju sposobnosti jedne lisice. Lisici kao da je, naprotiv, stalo do toga da svom progonitelju stalno dokazuje da prkosi svim preprekama koje joj on postavlja, pa da ipak još uvek zna da živi. Lisica je kod lovaca veoma omržena, pa iz godine u godinu protiv nje se ide u hajke, odstreljuju je, hvataju, truju, iskopavaju je iz jame, ubijaju običnom toljagom, progone je psima dok ne iznemogne, ukratko pokušavaju da je unište gde god mogu i u svako vreme. Nasuprot tome koristi poljoprivrednim uzgajivačima jer uništava štetne insekte, glodare i miševe, a cenjena je i u industriji krzna. Kao i druge divlje životinje, i lisice se smatraju prenosiocima zaraznih bolesti, besnilo.
Zanimljivosti
U Velikoj Britaniji lov na lisice sa psima je tradicinalan sport, kada je postao nezakonit 18. ferbuara 2005. godine. U Škotskoj je lov zabranjen 2002. godine. Lisicu predstavljaju kao lukavog zlikovca u mnogim folklorima. U Hong Kongu je zaštićena vrsta, dok je kao životinja simbol japanskog ostrva Hokaida. Neki naučnici smatraju da su britanski doseljenici doneli riđe lisice u Severnu Ameriku u 19. veku. Riđe lisice su najrasprostranjeniji mesojedi na svetu.
Literatura
- Velika enciklopedija životinja, autor Michael Chinery
- Brem, autor Alfred Edmund
Linkovi
Pripremio: Mitrović Marijana, IV-2
