Položaj Hidrografija	Stanovništvo Priroda Istorija Stari zanati	Privreda

Puh
Gliridae

Taksonomija:

  • Carstvo (Regnum): Animalia
  • Tip (Phylum): Chordata
  • Klasa (Classis): Mammalia
  • Red (Ordo): Rodentia
  • Podred (Subordo): Sciuromorpha
  • Porodica (Familia): Gliridae

Opšti opis:

Puhovi su poprilično mali za glodare, sa dužinom tela od 6 i 19 cm, i težinom između 15 i 200 grama. Po izgledu podsećaju na miševe, ali za razliku od miševa imaju krzno na repovima. Okretni su i prilagođeni penjanju. Većina vrsta puhova su noćne životinje. Puhovi imaju veoma izoštren sluh.

Puhovi su glodari familije Gliridae. (Ova familija se ponekad naziva Myoxidae or Muscardinidae). Puhovi se uglavnom mogu pronaći u Evropi, mada žive i u Africi i Aziji. Poznati su po svom poprilično dugom periodu hibernacije. Mogu da budu u hibernaciji šest meseci u godini, ili čak i duže ako vreme ostane relativno hladno, ponekada se bude na kratke periode vremena da jedu hranu koju su stavljali u zalihe u blizini jazbine. Tokom leta, steknu masne naslage na telu, da ih održe u životu kroz period hibernacije.

Rasprostranjenost i staniše:

Puhovi žive u malim porodičnim grupicama, a rasprostranjenost varira od vrste do vrste, i zavisi od dostupnosti hrane.

Zaštita:

Istraživanja pokazuju da je populacija puhova opala u zadnjih sto godina. Uništavanje šumskih predela, klimatske promene i druge nepogode uticale su na to smanjenje, ali se preduzimaju razne mere da bi se ono smanjilo. Postavljaju se gnezda uz drveće koja su veoma pogodna za život puhova i pospešuju njihovo razmnožavanje, samim tim i očuvanje vrste.

    Puhovi su potpuno zaštićeni zakonom iz 1994. godine. Kada se uzmu u obzir svi zakoni prekršajem se smatra:
  • namerno lovljenje, ubijanje ili nanošenje povreda puhovima;
  • svesno uznemiravanje puhova, i uništavanje njiuhovih jazbina, ili teritorije za razmnožavanje;
  • usvajanje ili prevoženje puhova, ili bilo kojih delova njihovih tela;
  • prodavanje, razmenjivanje ili trampljenje puhova, ili bilo kojih delova njihovih tela.

Ishrana:

Puhovi su svaštojedi, uglavnom se hrane voćem, bobicama, nekim cvetovima, insektima, orasima, lesnicima i slično. Oni su unikatni među glodarima, po tome što nemaju slepo crevo, deo creva koji ostalim vrstama služi za fermentaciju biljnih materija. Njihova dentalna formula je slična dentalnoj formuli veverica, iako im često fale predkutnjaci.

Razmnožavanje:

Puhovi se razmnožavaju jednom ili dva puta godišnje, na svet donose u proseku četiri mladunčeta, koje nose od 21 do 32 dana. Mogu živeti i do pet godina. Mladunčad na svet dolaze bez krzna, i bespomoćna, a oči otvaraju tek osamnaest dana nakon rođenja. Polno zreli postaju po završetku prve hibernacije.

Zanimljivosti:

Postoje i jestive vrste puhova, koje su bile prava poslastica u antičkom Rimu, ili kao ukusno pređelo ili kao desert (umočeni u med i mak). Rimljani su imali specijalne prostorije poznatiju kao glirarium koje su koristili da odgajaju puhove koje su kasnije koristili u ishrani. Puhovi su se držali u torovima sa uglačanim zidovima koji ih sprečavaju da pobegnu, u njima su se takođe nalazila drveća čijim su se plodovima hranili puhovi. U ovim torovima trebalo bi da se nalaze i šupljine koje bi puhovima služile poput jazbina. Potrebno im je malo vode, pošto im je samo malo neophodno, a i navikli su da žive u suvim područjima. Puhovi se i dan danas koriste u ishrani u Sloveniji i Hrvatskoj. Mast puhova se u vreme kraljice Elizabete koristili za uspavljivanje.

Najrasprostranjenije vrste puhova su:

Baštenski puh (Eliomys Quercinus):

Ova vrsta puhova je tipično dužine od 10 to 15 cm, bez repa koji je sam dugačak dodatnih 8 to 14.5 cm. Teži od 60 to 140 g. Krzno je sivo ili braon, a belo sa trbušne strane. Baštenski puhovi se mogu prepoznati po crnim očima, relativno velikim ušima, kratkoj dlaci i belom čuperku pri završetku repa.

Uprkos svome imenu, glavno stanište baštenskog puha je šuma, iako može biti pronađen i u voćnjacima. čest je u južnoj i severnoj Evropi. Ima ih dosta na Alpima i Bavarskim šumama, južnoj Nemačkoj dok su u Holandiji veoma retki.

Većinom su noćne životinje, spavaju u svojim jazbinama na drveću tokom dana. Noću idu u potragu za hranom, uglavnom jedu veće insekte poput skakavaca, bubašvaba, puževe, jaja, male miševe, paukove, kao i razne bobice, voće Svaštojedi su ali u njihovoj iskrani je više zastupljeno meso.

Period parenja traje od aprila do juna. Za ovo vreme, ženke naglašavaju svoju spremnost i želju za parenje glasnim skičanjem. Mladih se uglavnom rađa od 3 do 7, posle perioda nošenja od 23 dana. Roditelji se brinu o njima dok ne navrše mesec dana. Nezavisni od roditelja postaku sa 2 meseca, ali polnu zrelust dostižu tek sa trećom godinom. životni vek im je oko pet godina.

Nije neuobičajeno za baštenske puhove da pojedu svoje poražene rivale tokom perioda parenja. Kanibalizam je kod ove vrste uočen i u periodu posle hibernacije.

Obični puh (Glis Glis):

Obični puhovi su veoma mala vrsta puhova i jedini predstavnici roda Glis. Uzgajani su i jedeni od strane antičkih Rimljana, najčešće kao užina.

Do današnjeg dana, divlji obični puhovi se koriste u ishrani u Sloveniji, gde su smatrani veoma retkim i prefinjenim specijalitetom, a hvatanje i uzgajanje ovih puhova etnička treadicija. U XII veku je zabeleženo da se meso puhova koristilo u ishrani a krzno i njihova mast u medicini.

Obični puhovi su u početku živeli samo u kontinentalnoj Evropi, ali su kasnije preneti i rašireni po Engleskoj.

Puh orašar (Muscardinus Avellanarius):

Puh orašar moze biti dug od 6 do 9 cm sa repom dužine od 5.7 do 7.5 cm. Teži od 17 do 20g. Period hibernacije ove vrste puhova je od oktobra do aprila-maja.

Puh orašar predstavlja Evroppsku zaštićenu vrstu i zakonom je zaštićen je u Velikoj Britaniji.

Hrani se raznim cvećem (zbog nektara i polena), voćem, insektima posebno gusenicama, mladim lišćem, orasima (koju mu predstavljaju glavnu hranu pre hibernacije da bi nabacili masne naslage).

Uglavnom žive po šumama i kreću se ne dalje od 70 m dalje od jazbine.

Poslednjih godina broj im se dosta smanjio. Na to utiče uništavanje šuma, nedostatak hrane, lovljenje od strane ljudi, i opasnost od predatora poput lisica, lasica, jazavaca, hremelina itd.

Literatura:

  1. http://penelope.uchicago.edu;
  2. en.wikipedia.org;
  3. http://www.the-piedpiper.co.uk;
  4. http://www.bucknell.edu;
  5. http://www.worcswildlifetrust.co.uk
  6. enciklopedija, "Život životinja", Alfred Brem.
Linkovi:

Pripremila: Miljana Perović, IV-3

Valid XHTML 1.0 Strict! | O nama | Site map | Kontakt | © 2008 - 2015 prof. Duško Obradović sa učenicima Gimn. "Veljko Petrović" Sombor | CSS-Cvele |