Rečni rukavac
Ušće Dunava je jedna od najvećih vlažnih zona u svetu. Više od polovine rezervata i biosfere delte Dunava je netaknuta priroda. Čini je hiljadu rukavaca i jezera, plovećih ostrva i obala, kao i rečnih šuma.
Prirodna dinamika nizijskih reka (u ovom slučaju Dunava) ključna je za održanje okolnih staništa. Njihovi delovi poput rukavaca, mrtvaja ili sprudova, prirodno stare. Rukavci su među najvažnijim staništima nizijskih reka.
Rečni rukavci (dunavci) odvajau se od glavnog toka reke (Dunav) i teku zasebno, sve dok se ponovo nespoje s maticom. Nastaju bilo kao odvojci reke, bilo kao stari meandri kroz koje reka još uvek teče ali manjom brzinom. Često su rukavci smešteni i u blizini glavnog toka i većina ih danas nema direktnu vezu sa rekom. Snaga vode u rukavcu je izrazito manja u odnosu na glavni tok. Rečni rukavci su obično plići zbog neprestanog nanošenja šljunka, peska ili mulja. Osim toga manja snaga vode teže razmešta taj sediment koji se polako nagomilava. Struja je tamo sporija, što zbog otpora sedimenta i manje dubine, što zbog manje količine vode koja ulazi u rukavac.
Za vreme niske vode rečni rukavac može privremeno i presušiti, najčešće u zimskim i letnjim mesecima. U takvim prilikama vegetacija buja u rukavcu i oko njega. Na ivicama raste trska, po vodi plutaju veliki listovi lokvanja, a u plićim delovima raste žuta perunika, šaševi i drugo bilje. Spora voda kao i bogata vegetacija privlače mnogobrojne ribe. U maju i junu većina šarana i štuka ulaze u rukavce i mreste se. Čaplje, vodomari i ostale ptice hrane se njima. Rukavci su bogati i žabama, zmijama belouškama, rodama i drugim organizmima. Neki od njih dolaze samo na kratko vreme, na primer čaplje radi hranjenja, žabe zbog razmožavanja...
Rukavci su zbog svega toga s pravom znak žive, očuvane prirode. 
Za opstanak ovog staništa kao i mnogih drugih vrsta koje su vezane za spore vodotoke potrebno je ponovo omogućiti protok vode ovim rukavcem.
Nakon što rečni rukavac izgubi poslednju sponu sa maticom i kada prestane teći, rađa se mrtvaja (mrtvi rukavac).
Mrtvaje
Mrtvaje možemo opisati kao nekadašnji deo reke delimično ili potpuno odvojen od glavnog korita u kojem uopšte ili veći deo godine voda ne teče. One su izrazito bogata vodena staništa i značajno doprinose raznolikosti staništa i ukupnoj biološkoj raznolikosti rečnog sistema.
Zbog znatno drugačijih fizičkih i hemijskih svojstava živi svet u njima se u velikoj meri razlikuje od onog samog u reci.Najčešće je polukružnog oblika, koje je nasledila od meandra. Voda u mrtvaji je obično zagasite boje. Iako su mrtvaje potpuno odsečene one mogu biti pročišćene i obogaćene vodom za vreme poplava. Mrtvaje se vremenom zatrpavaju i postaju močvare koje kasnije poprimaju oblik kopna. Mrtvaje kao i rukavci su bogate ribom poput šarana i štuke. Takođe su hranilišta i gnezdilišta mnogim pticama močvaricama. Od biljaka je zastupljena trska, lokvanji i ostalo močvarno bilje.
Literatura
Linkovi
Pripremila: Dragana Šaša, IV-5
