Kovački zanat
Kovаčki zаnаt je nekаdа bio jedаn od nаjcenjenijih zаnаtа. Bez njegа je život nа selu bio gotovo nezаmisliv. Zаnаt je bio nаjаktivniji nа prelаzu iz XIX u XX vek, а nаkon togа opаdа. Duže se održаo nа selu. Dаnаs je situаcijа drugаčijа, sve je mаnje kovаčа i kovаčkog poslа аli postojаnje pojedinih kovаčkih rаdionicа pokаzuje dа pomenuti zаnаt nije zаborаvljen. Kovаčki аlаt podrаzumevа: rаzne vrste čekićа, modernа i kovаčkа kleštа (kаkvа su se nekаdа u kovаčnicаmа izrаđivаlа), zаtim nаkovаnj od specijаlnog gvožđađа, sаvremenu peć zа rаzliku od nekаdаšnje peći od cigle, mаšinu zа zаvаrivаnje, rаdni sto, kovаčki škripаc i ostаli rаdni pribor. Kаko se gvožđe zа vreme rаdа brzo hlаdilo, kovаč je u svom poslu zаhtevаo pomoćnikа, osim u slučаju obrаde jednostаvnijih predmetа. Kovаčki zаnаt dаnаs propаdа, аli je nа sreću mаlobrojnih kovаčа još uvek potrebno za poprаvljаnje poljoprivrednih mаšinа.
Za kovačke poslove potreban je zdrav i snažan čovek u dobroj fizičkoj kondiciji. Kovač mora imati sposobnost dobre procene prostornih odnosa, sjajnu koordinaciju pokreta i posebno važno – emocionalnu stabilnost i jasan stav prema poslu. Novo mašinsko doba ukralo je deo tajni i ličnog pečata kovačkom zanatu. Mnogi proizvodi dobili su svojstva konfekcijskog i serijskog a izgubili dodir umetničkog i jedinstvenog. Ipak i danas ima onih koji su sačuvali veštinu i maštu kovača-umetnika. Koji ne proizvode već stvaraju i čija se spretnost teško može rečima iskazati. I dok će mašinski iskovani predmeti doneti vlasniku solidan, upotrebljiv čak i estetski sasvim prihvatljiv proizvod, samo u postupku ručnog kovanja rodiće se unikatna dela čudesne lepote, ukroćene vatrom, čekićem i veštom kovačevom rukom. Ovakva dela će se naći u domovima onih koji drže do umetničke vrednosti, jedinstvenosti i samosvojnosti.
Kovač
Kovač je zanatlija specijalizovan za obradu gvozdenih metalnih predmeta kao što su kapije od kovanog gvožđa, razne rešetke, nameštaj, skulpture, oružje, ukrasni i sakralni predmeti, kuhinjski pribor i alat. Uopšteno govoreći, kovači se ne bave obradom metala koji nisu gvožđe, kao što su kalaj, bronza, bakar i slično. Njihovom obradom se bave samo usko specijalizovane zanatlije. U početku, kovači gotovo da nisu pravili dekorativne predmete (zbog relativno brzog rađanja gvožđa). Pronalaskom nerđajućeg čelika to se veoma izmenilo.
Kovači rade tako što zagrevaju komad metala (kovano gvožđe ili čelik) dok on ne postane dovoljno mekan da bi se oblikovao po želji na nakovanju pomoću čekića ili drugog alata. Zagrevanje se vrši pomoću propana, prirodnog gasa, uglja, ćumura, ili koksa. Savremeni kovači upotrebljavaju za zagrevanje metala i oksiacetalenske baklje, kao i specijalne električne peći. Osim toga što se koristi za omekšavanje metala, zagrevanje se može koristiti i u druge metalurške svrhe.
Osobenost kovačkog zanata je i to da kada se radi sa čelikom on može zagrevati, a zatim uronjavati u vodu. Svrha ovoga je da se dobije specifična struktura metala. Uronjavanjem u vodu krt čelik ojačava ali i postaje pogodniji za obradu. Ovo zahteva zagrevanje metala do određene temperature. Kod mnogih tipova čelika pri ovom procesu na površini metala se može videti oksidaciona boja. Različite upotrebe zahtevaju različite kombinacije čvrstine i otpornosti, a samim tim i različite načine obrade metala. Vešti kovači su u stanju da isti komad metala obrade na nekoliko mesta na različite naine. Na primer, prednji deo čekića je uvek tvrđi od zadnjeg dela što čini alatku izdržljivom i čvrstom. U Japanu kovači prave mačeve katane sa izuzetno čvrstim prednjim sečivom, dok drugi deo sečiva ostaje mekši.
Zoran Matović iz Bezdana
Zoran neizmerno voli kovački zanat. I njegov otac je, kaže, bio kovač a dok je šegrtovao, radio je samo za hleb i piće. Razume se, majstori su tad zarađivali više. I oni su, međutim, najčešće naplaćivali u namirnicama. Jedna sekira – dve litre ljute rakije, raonik – dva kila brašna... Kad smo se brat i ja rodili, otac se zaposlio u Zemljoradničkoj zadruzi. Održavao je 56 traktora i da bi to mogao da postigne, dovodio je nas dvojicu na smenu da duvamo mehove i raspirujemo vatru. Bili smo mali, nismo mogli da dohvatimo, pa nas je peo na kantu. Deset minuta pred početak časova puštao nas je da idemo u školu. Sve smo trčali, da ne zakasnimo.Pošto smo delili iste kondurice, moje su bile za dva broja veće, stalno su mi spadale s nogu. Bio sam ljut što me tera da radim iako sam još dete, ali kad je „pao” prvi dinar, zavoleo sam taj posao – iskren je naš sagovornik.
Uslovi se, kaže, ni danas nisu mnogo promenili nabolje. Olakšica je jedino u tome što je meh zamenjen električnim ventilatorom koji raspaljuje vatru. Sav drugi alat je isti: čekić, nakovanj, tocilo, klešta, makaze za sečenje gvožđa i lima... Nije, tako, imao razloga da kupuje novi, već je skupio ono što je ostalo od oca i drugih starih majstora.
Kako bilo, Zoran ipak misli da je zadovoljstvo kad čovek nešto svojom rukom napravi. Žao mu je što nema kome da prenese umeće, jer ima dve ćerke. Dok se nije povredila, njegova supruga Agnica je mnogo pomagala, mada, ruku na srce, to i nije posao za žene. Kad razmisli, možda je tako i bolje: i da ima sina, on bi verovatno želeo da radi nešto lakše i lepše, pa bi se možda sukobljavali.
Linkovi
